Наша књижевност

424 = Књижевност

Сам развитак овог позоришта, у оквиру развојних тенденција наше позоришне уметности уопште, стално иде, и поред свих тренутних скретања, изопачених хтења појединаца и свесног покушаја раздвајања позоришта од уметности, линијом све озбиљнијег уметничког уздизања. Он у себи садржи и показује постепену, али одлучну победу знања над дилотантизмом, професионално сти над аматерством, озбиљног уметничког метода над артистичком импровизацијом, реализма над формалистичким скретањима, уметности над забавом и игром. ·

Већ од самог оснивања Народног позоришта у Београду та жива стваралачка концепција уметности као „школе живота“ била је видно испољена у његовој делатности. Она се очитовала, упркос свима супротним тенденцијама, и у схватању позоришта као културне установе, и у репертоарском плану и у озбиљном настојању уметника да се у својим интерпретацијама држе „реалистичког прав“ ца“, Сама чињеница озбиљности с којом је приступано изграђивању нашег националног позоришта речито говори о богатим позоришним традицијама које су претходиле подизању првог сталног позоришта у Београду. Те позоришне традиције, од којих су многе појединости заувек утонуле у мрак заборава, ни данас још, нажалост, нису довољно проучене. Њихово проучавање отежано је околношћу што у развитку нашег позоришта није било континуитета, што се једно жариште гасило, друго почело да јавља а треће дотрајавало. у

Богатство тих традиција данас је већ изван сваке сумње. Од првих покушаја бечкеречког учитеља Марка Јалисијевића (1787), преко превода Емануила Јанковића, оснивања театра у Вршцу и Темишвару (1793), Новом Саду (1802), настојања крагујевачког ђака Ђорђа Евгенијевића и генијалних покушаја Јоакима Вујића, лозоришног светитеља и опсенара, до отварања Књажевског позоришта у Крагујевцу (1835) и сталног позоришта у Новом Саду (1861) и непрекидних настојања у престоници („У ђумруку“ — 1841, „Код Једена“ —_ 1847, „У пивари“ — 1857) — наша позоришна уметност развијала се, праћена живим националним н културним реперкусијама, необично брзим темпом. (С коликим разумевањем се још тада, у самим почетним борбама за право постојања позоришне уметности, говорило о смислу и значају позоришта најбоље сведоче речи заборављеног критичара Стевана Малешевића, који је 1867 године писао:

„... и драматичка претстава као и свака уметност тек онда свом појму одговара, кад се у њој узајамно проницавају и допуњавају општост и особеност, лепота и природа, иде алност иреалност. Ако ће глумац да гледаоце спроведе кроз све слојеве свога душевног живота, да ови с њиме заједно осећају све његове радости и жалости, једном речи да у њиховом расположењу нађе одјек свога чувства: онда мора тежити за при-

иеа