Наша књижевност

Почеци позоришта ИЕ 425

родом, истином, за реалношћу, треба да што верније претстави личност своје улоге. Ал то још није доста; то још није уметност, где је прво начело лепота, идеалност. У уметности хоћемо да видимо вешто више од просте колије природе, хопемо да видимо створове што подлеже законима вишег, идеалног света. Глумац треба дакле не само верно, истинито, него и лепо, идеално да претставља, тада _ ће се само осетити да претставља створове слободне независне фан- тазије. Прави уметник спојиће та два момента сваке уметности у једно, и показаће нам песнички умотвор у претстави својој као нешто опште, што нам идеалну природу задовољава, али и као особено пело неко што за себе живи.“ (О позеоишној умегности, Омладинска заједница за 1867 годину).

Оваква мисао о позоришној умегносги, уза сву наивност терминологије и форме, показује висок степен схватања позоришне културе, појмљив само у оној средини где се, макар то било и под утицајем лесинговске естетике, живо расправљало о проблемима стварања, где је рад театра изазивао размишљања и захтевао зрела уопштавања. А баш та чињеница да је један слој народне интелигенпије, схватајући културни и општенационални значај позоришта, прилазио проблемима позоришне уметности с потребним разумевањем и одговарајућим уважењем, омогућила је нашим позоришним

уметницима, — и у нашој примитивној средини, где је њихов рад често био праћен смехом, грдњама и презиром оних који се у позориште нису разумевали, — да свој рад поставе на сигурне основе,

да са руководе поузданим стваралачким начелима и да поставе себи високе уметничке задатке.

Тако је већ прва трупа Народног позоришта, састављена од свега 27 чланова, отпочела своју делатност с вером у културну мисију позоришта, с осећањем уметничке одговорности за необично тежак и делотворан друштвени рад. Отварање позоришта, после свих борби и перипетија, изазвало је невероватну сензацију. „Каква је тишма тога дана (30 октобра) на каси била, — бележи један хроничар, — није нужно описивати“. А сутрадан по отварању Видовдан је истицао: „Лепота декорација, грмљавина, пуцање топова, грување звона, хујање олује, и подземна ватра — све ово машинеријом произведено — изненадило је најпријатније публику.“

Када данас, после искуства које смо стекли развитком позоришне праксе и размишљањима о њој, упоредимо ове наивне хроничарске записе са истинским прегнућима позоришних радника и теоријом која је та прегнућа обележавала и проучавала, тек онда нам се укаже она ужасна провалија која је делила неупућену јавност од посвећених кругова. Колика је идејна и, ако хоћете, временска дистанца од хроничара који се диви примитивним техничким справама позоришта до критичара који овако оцртава задатак глуме: „Стара германска, нарочито вајмарска, а по пореклу француска

ке

4: 5)

ИЕ ак