Наша књижевност

426 з | 5 Књижевност

школа схваћала је глумачко кретање на позорници у неприродном, педантном, свечаном, крутом држању, па према томе јој је и декламација била удешена, изражавајући монотоно подизање и спуштање гласа у свима приликама, према претпостављеној драматској узвишености, иако је то природи у делу сасвим противно било... Да се дакле ова школа не би и у нас одомаћила, те и у публици створила наопаке појмове о правој глумачкој уметности, требало је Бачванског, као редитеља, својски подржавати у његовом напре _ зању, а то је могла само критика учинити, придржавајући се природног, незатегнутог инеукоченог претстав љања по правилима чисте естетике пи психолошких студија, а међутим не штедећи ничије погрешке и недостатке на позорници“ (Ђорђе Малетић: Грађа за историју позоришта, стр. 459—460).

Тежња за реалистичким уобличавањем стварности и човека у њој, која је тако карактеристична за целокупна наша књижевна стремљења тога времена, обележила је и карактер наше глуме, ових наших позоришних настојања уопште. Она је нашла свој израз, поред глуме и режије, — и у стварању домаћег и страног репертоара, у оном брижљивом одабирању дела која по својим тенденцијама служе бољем упознавању стварности и човека, уздизању све сти о човеку и стварности. Тада се у репертоару јављају Шекспир, врло богато и одабрано, са Млетачким трговцем (1869), Укроћеном горопади (1874), Краљем Лиром (1875), Ромеом и Јулијом (1876), Отелом (1881), Молијер са Силом болесник (1369), Тврдицом (1869) и На силу лекар (1870), Шилер са Хајдуцима (1870), Фијесковом завером (1870) и Сплетком и љубави (1871), Скриб, Коцебу, Голдони, Лесинг, Виктор Иго, Гогољ, Сарду и други. Од домаћих писаца ту су, пре свих других и више од осталих, Јован Стерија Поповић са својим националним репертоаром и друштвеном комедијом, и Ђура Јакшић, Лаза Костић, Милорад Шапчанин и други.

Озбиљна прегнућа у свима областима позоришног рада, којима је била обележена прва деценија егзистенције Народног позоришта у Београду, уродила су значајним резултатима. После Стерије, Косте Трифковића, Лазе Костића, Ђуре Јакшића и Змаја тешко би било враћање на онај облик књижевно-позоришног дилетантизма који су монархистички кругови подржавали у делима Јована Ђорђевића, Матије Бана и Јована Суботића. После озбиљних глумачких остварења Алексе Бачванског, Адама Мандровића, Лазе Телечког, Милке Гргурове и Марије Јеленске тешко би било замислити враћање са позиција глумачког реализма на романтичарски патос примитивног дилетантизма._