Наша књижевност

ДОРОТЕЈА 1

Звала се Доротеја.

Становала је на трећем и највишем спрату наше куће и врата која су водила у њену собу, што јој је служила и као кухиња и као спаваћа соба, била су баш до улаза на таван.

Још неколико месеци по свршетку рата имала је у својој тесној а чистој и светлој соби два кревета, два стара висока кревета, кој није могла никада тако да поспреми како је желела; за њу, која није била већа од десетогодишњег детета а свом је мужу, док је још живео, једва стизала до рамена, били су превисоки. После рата један је кревет продала.

Продала га је неком студенту; младић који је три године био партизан а хтео је да заврши своје студије на Универзитету није имао на чему да спава. Готово читав месец долазио је к њој да би је на било какав начин наговорио. Свако вече седео је у њеној соби. Испочетка те су посете биле кратке а касније и по два сата није одлазио од ње. Доротеју није било тако лако наговорити.

У кући смо сви знали зашто Доротеји на последњем спрату до лази младић, онај студент из приземља, где су му издали под кирију празну собицу. Била је дуга и истрајна борба, и са некаквим нестрпљењем смо очекивали ко ће од њих двоје први да попусти. Неколико дана пре одлуке све смо могли лако погодити — све је на то указивало — да ће младић ипак доћи до постеље.

Баш тада сусрео сам га на цести пред кућом. Осмехнуо ми се и рекао:

„Ко би помислио да је Доротеја, та стара жена, тако чудесан човек!“

Ништа му нисам одговорио. Што се тиче Доротеје, била је за онога који ју је познавао, свака похвала сувишна. Још као дете сам је познавао и моје мишљење о њој није се дало изразити само речима.

Још данас ме њено име сећа иа сунчане пеге у њеној старој соби, која је мирисала на јабуке и лаванду. Нико није умео да скува такву кафу као она, а хлеб са маслом и мармеладом од јабуке није ми нигде тако пријао као за њеним столом — за столом који је у мом сећању остао као сто нарочите врсте. Био је стар као и све око њега, Увек бео и миришљав чаршав висио је готово до па-