Наша књижевност

" м

Доротеја “ 429

тоса, и ако би неко од мојих у незгодан час дошао да ме тражи, вије ми било лепшег склоништа од тог стола. А имао је неку чудну особину. Кад бисмо у соби седели сасвим мирно, негде у његовом дрвету гласно и смешно би. зашкрипало.

Доротеја би тада увек, осмехнувши се рекла:

„Гле, ђаволчића, опет се јавља!“

У то време, ми деца још смо веровали у ђаволчиће и тај ђаволчић у Доротејином столу имао би у нашој машти доста необичан изглед. Био је исти такав као и сама Доротеја. Мршав и сићушан, с прозрачно-белим и насмејаним лицем и сребрно-белом ретком косом што је једва покривала ружичасту пут њене малене главе. На ногама имао је исто такве папуче од дебеле црвене тканине и ђонове што би зашкрипали чим би само макла прстом. Разликовали су се само по бради. Ђаволчић у столу носио је дугу, блиставу браду као што му и приличи.

Најесен, једног дана, студент је расклопио Доротејин кревет и тријумфално однео га у своју собицу. А Доротеју је и после тога још увек посећивао.

Тиме би ствар с креветом, који је упркос свог старинског и гломазног облика добро служио младом студенту у приземљу, била завршена. Младић ће свакако некада кад заврши своје студије купити други и лепши лежај али, овде, то нас не занима више. Хтео бих да кажем само још нешто о Доротеји, која је имала од јесени, од месеца октобра 1942 године, у својој соби на тавану један празан

кревет. На том кревету, до оног дана у октобру, спавао“ је њен муж.

· Преко дана прекривала га је светломодрим избледелим плишом који је прогорео на два места. Кад би је запитао, одакле те рупе на њеном плишу, никада не би добио прави одговор. Јако је била заборавна и због тога је сваки пут причала друкчије. Од жара или од некога кога у кући нико није познавао. Уствари је ту непријатну ствар скривио њен муж, њен стари, како га је ословљавала. Био је часовничарски калфа у пензији, јер је због очију, већ у, педесетој години, морао да напусти посао. Није већ могао да разликује ситне точкиће. Остао би код куће, код Доротеје, и пошто ничега није имао чиме би се занимао, седео би само поред шпорета, пио кафу, непрестано палио лулу, с којом би легго и у кревет. Доротеја никада ни је признала. Зато би радије слагала, и о оној рупи на плишу казала би да никако није могла доћи од његове луле.

_„Па то је једино што још има. Нека само дими мој стари. У своје време бранила сам му а сада му ни словца не кажем.“

То је било онда док је стари живео. Већ је слабо видео. У соби би се окретао као да му ништа не фали а на цести био је сав беспомоћан. Скоро сваког дана могао би их срести негде на путу од Пољана до Тиволија. р

Цео пут превалили би њих двоје једно уз друго, по Пољанској цести до пијаце поред тезги крај Љубљанице до моста, где би за

Ур а И И ЈЕ

Зе

Му