Наша књижевност

Ро ДАМ, У а и Дана а

430 5 Е Књижевност

тренутак застали. Ту би Петар Пеклај запалио лулу, осмехнуо се жени која би одмакла лице и нежно би промрмљао:

„Још онда:-ниси марила моју лулу.“ :

Доротеја би после тих његових речи увек помислила на време пре тридесет година, на себе и на Петра, кога је упознала пред спомеником на оној другој страни, као двадесетогодишњег младића како се прсио с лулом у устима, висок и снажан, тако да је она између њега и његових другова била као изгубљена. Још пре него што би јој ма шта рекао дунуо би у њу дим из луле и тај дим, врућ

; и горак, пратио је после из дана у дан, из године у годину, и кад

. би се десило да на дуже време оде од ње било јој је као да је ваздух око ње празан и као да крај шпорета, где би седели после вечере, нечега недостаје. Ипак би још увек склањала лице кад би пушио у њеној близини и још увек би увече пред славање говорила да је у соби ваздух такав да може ножем да се реже. А овде, пред мостом, рекла би:

„Ономад кад си ми дунуо под нос требала сам да ти узмем

__лулу из уста и бацим је у ЈЉубљаницу“. .

„Из уста, наравно“, одвратио би он и са стране је погледао. „Само како би то могла, питам те. На споменик би морала да се попнеш и још увек не би ми дохватила лулу — пиле, каква си била“.

Обоје већ одавно то нису узимали озбиљно. Било би им мило кад би се зауставили на крају где су се давно први пут састали н кад би управо на том месту рекли неколико речи које би изговорили са нарочитим, сакривеним нагласком и тако би се на том путу кроз град одужили успомени која би им још увек ганула срца.

» 2 Кад бих с вечери долазио код ње никада не би заборавила да · скува кафу и да припреми сендвиче. За време рата дуже је времена нисам видео и тек по свом повратку сазнао сам да су јој Талијани убили Петра као таоца и да је сада сама у својој тесној собици на тавану. Седела је на својој ниској столици крај шпорета, на ногама је још увек имала оне исте папуче од дебеле црвене тканине и кад ме је гледала својим ситним светлим очима осећао сам се да сам дошао К њој исто тако као што сам долазио некада са сведоџбом у џепу, сав још задихан од степеница, са црвеним ушима и немирно очекујући да ли ће ме и овај пут послужити врхњем и сувим воћем. Ништа се није променило и ваздух у соби био је пун старог мириса на јабуке и лаванду коју је стављала међу рубље. Једном сам се изненадно сетио и запитао за ђаволчића у столу. „Још у току рата ућутао је“. одвратила је, а лице јој се уозби- | љило као да се при помисли на онај смешни продирући шум пробу- |