Наша књижевност

Доротеја па 431

дио у Њој скривен полузаборављен бол; повукла је мараму на очи а нагла се над свој мали шпорет у коме је још једва тињала ватра.

Чекао сам да проговори о мужу а она је само одвратила главом и испод мараме ме погледала. После неког времена, рекла је:

„Уопште више не идем у Тиволи. Само једном сам покушала а још пред мостом сам се окренула натраг — кући.“

Устала је и потстакла ватру. 5

„Не могу сама и увек мислим нешто ће ме прегазити. Такав је дар-мар по улицама и људи се данас тако страшно журе.“

Тада сам тек приметио да над креветом на зиду, има обешену лулу са сребрним поклопцем и дугом савијеном муштиклом.

У Мој зачуђени поглед као да је узнемирио Доротеју.

„Ех мој стари... јадниче мој“, рекла је и за трен затворила очи. „Увек је са собом носио и тада, пре три године, исто тако је имао код себе. Не мислим радо на све оно... а шта да човек говори, ништа није било, заиста ништа нарочито и велико. Доста се тога десило оних дана.“

Нешто пред сам почетак рата Петар је једва још разликовао предмете око себе. Без Доротеје дошао би само до врата а онда би застао, пипао штапом преда се и руком тражио ограду које би се дохватио. Сваки пут наново би јој доказивао да ће моћи још сам по степеницама доле и отргао би се из њених руку којима је хтела да му помогне,

„Чак се нашепурио“, рекла би, и ситно би се осмехнула. „Па ти сам знаш... био је са мном увек добар. Шта хоћу, говорио ми је, таква си да би те оборио самим дахом кад бих нешто теже рекао. — Од онда морала сам пазити на сваку реч. Тако би бесно погледао ако би само наслутио да га жалим и да желим да му олакшам патњу која га је снашла због очију. Кад га не бих слушала. ни силом ни милом онда би дуго смишљао како да ипак буде по његовом“.

Осмех јој је потамнио и очи су јој живо засјале.

„Ти — казао је једном када смо стајали насред степеница могао бих да се закунем да ниси закључала врата“. Врата су наравно била закључана. Ништа му нисам рекла кад сам га затекла пред кућом на цести. Гледао ме је, видиш, овако са стране, самозадовољно се смешкајући. Ех, морао си видети старога!“

Петра сам видео оног дана у априлу када су од Вица долазили у Љубљану први талијански војници. Сам је дошао по степеницама до капије а ту је изненада застао, наслонио се леђима на зид и штапом циљао некуд преда се као да хоће некога да. набоде, Лице му је било бледо, упало, изгледало је да га нешто страшно узнемирава, да би хтео да иде на цесту и да још увек не зна шта да ради.

Није ме приметио кад сам му се приближио са степеница, није пуо кад су зашкрипала покварена крилна врата, која се нису хтела зауставити. Глава му је била савијена и кад сам му се приближио

УНИ ми се да му се уснице мичу и да полугласно гунђа сам са собом. ;