Наша књижевност

432 Књижевност

Али кад сам био само за корак пред њим гурнуо је штапом „равно према мени.

„Слао сам је нека погледа“, почео је и окренуо се према мени с таквим изразом у очима као да већ дуго зна за моју присутност и да ме само заинат није хтео видети. „У кући су ми казали да су Талијани у граду. Да су их видели. 5

Док је говорио још увек је неуморно махао штапом, за тренутак га спустио а затим поново свом силом замахнуо њим по зиду пред којим смо стајали.

_„Слагали су ме“, узвикнуо је одједном бесно и окренуо се као да хоће или да намерава да оде на цесту.

Рекао сам му да не може сам из куће, нарочито данас кад је напољу све наопако.

„До школе идем“, рекао је и спустио се одлучно задњим степеницама на цесту. „Хоћу да их видим сам, да ли су замста ту, како кажу. Ако су стварно ту... ти Талијани...“ Није завршио, само је руком одмахнуо и презриво се намрштио.

Дошао је само до ћошка. Ту је пао у руке Доротејџи која се враћала из града. Није се одупирао кад га је повукла са собом, само му се лице сасвим променило. Изненада опет се кротко насмештио и чак ми је весело намигнуо кад је прошао поред мене. Знамо ми шта су и ко су они“, рекао је. „Напола сам слеп,

о

видиш, а ипак ме није страх те њихове војске“.

За вратима је још рекао:

„Подробно погледај сав тај ромпомпом и дођи да ми причаш“.

У кући је био само један радио-апарат који смо сваке вечери редовно слушали и без кога у оним недељама битке за Москву нисмо могли замислити живот. Апарат је стајао на столици са уграђеном шаховском даском, у фијоци под њом лежале су разбацане фигуре. Ту смо скривали сав илегални материјал који смо добивали у кући. Свако вече било нас је више и скоро нисмо имали где да седимо иако смо донели све столице из целог стана. У кући је у употребу ушла реченица коју смо често понављали.

„Но, хајдмо на партију шаха!“ 5

На једну од таквих партија дошли су једне децембарске вечери и обоје Пеклајеви, Петар и Доротеја. Напољу је цео дан падао снег и кроз мокра стакла могла се видети само бела покретна завеса која је без престанка падала на земљу и на кровове суседних кућа. Град је био у потпуној тами м једини звук који смо чули било је танлркање камиона који су се тешко пробијали кроз дубок снег.

Доротеја је без речи села на софу где су јој направили место а Петар се, сметено се смешкајући, нећкао пред вратима и с великим белим рупцем отирао руке и врат, иако је било у маленој, слабо ссветљеној соби, препуној људи све пре него вруће.

„Само ближе“, позвао га неко из ћошка где су поседали на ћилиму на поду.

Стари Пеклај још увек се колебао.