Наша књижевност

Доротеја : 493

„Нисам мислио да дођем“ — рекао је — „казао сам жени да ово састајање није за нас двоје. Шта би ми међу младим људима којима је глава пуна планова. Но, ако никоме не сметам, ја ћу ту код врата да слушам“. ј у

Заћутао је, понова се осмехнуо, сада и сам охрабрен својим речима које нико није чуо осим најближих. Ставио. је рубац у џеп и пипајући рукама по тапацираном седишту лагано и с очитим негодовањем на лицу сео на столицу коју су ставили пред њега.

„Само за тренутак да седнем, не бих хтео да вам сметам“, рекао је још, сагнуо главу тако да му је прамен косе пао преко чела до очију. х ђ

Доротеја је на другој страни собе, с главом наслоњеном на руке, за све то време непомично зурила у њега, само се за тренутак осмехнула и отворила уста као да хоће нешто да каже, а затим се опет уозбиљила и само још зурила у њега, напола у страху јер није разумела ни једне његове речи, нити знала шта говори, напола с изразом прикривеног задовољства зато што се људи обраћају њему, њеном Петру, с неким ведрим, и истинским поштовањем.

Међу вестима о борбама за Москву стари се Пеклај неколико пута дигао са столице, ступио пола корака ближе час апарату час вратима као да жели отићи, али увек с напетим, узнемиреним лицем и с болесном цртом око устију, која му је чудно изменила сав изглед.

Кад је радио ућутао, поглед му се задржао на Доротеји.

„Како су само могли до Москве“, проговорио је бесним прекорним гласом и са истом болесном, сада још виднијом цртом око уста.

Ћутке смо га гледали и било је као да смо под утиском његових речи нехотице задржали дах и сваку кретњу која би била сувишна у тој изненада насталој тишини.

Доротеја је скрила очи под марамом и још јаче заронила лицем у дланове. С торња преко пута откуцало је десет.

Петар је на то још једанпут шапатом и готово срамежљиво поновио: „Како су само могли...“ и устао пре него што је изрекао

своју мисао до краја. Умирио се. Климнуо је Доротеји, одмакнуо

столицу к зиду и посегнуо руком за кваку. Овишли су тихо и само одозго, кад су стигли до врата, могло се разазнати звецкање кључева.

Од онда, током целе зиме, нису изостајали ни једне вечери. а пролеће Петар се разболео и неколико дана одлежао у постељи. Титав дан, без речи, издржао је под покривачем и стрпљиво подносио Доротејино лечење равним чајевима и облогама. Али увех пред ноћ је изнова тврдио како му ништа није, преклињао је, п молио, узрујавао се и тукао песницом по зиду док му Доротеја није сбећала да одмах позове некога из куће — ако њој самој, казала је, властитој жени, не верује више. ј

Те недеље два пут је дошла по мене.

очи + и

мира а.

у

:+ %

оЕ

~

; ЈЕ 55

А а оре зен

ти

54 | |. А

ЈЕ