Наша књижевност

438 Књижевност

тако прљави и избијени — а ипак се један од њих окренуо мени и гласно ми довикнуо: — Изгреби им очи ако те дотакну! Некаквог официра им је неко послао на други свет. Црну кошуљу!

Младић је све даље викао и млатио се с Талијанима који су почели да га туку.

Није престао док га кундацима нису смлавили.

Опколили су нас и изненада је за тренутак све било тихо. Гледали су нас, Петру су скинули шешир, мени мараму — ништа нисам могла. Пустила сам нека је стрпа у џеп — била је лепа, свилена. Затим су још нешто проговорили. Запалили су цигарете, смејали се и трупкали ђоновима по поду. Мислила сам да ће већ отићи.“

Стресла се и руком бесно ударила о клупу на којој је седела.

„Тако нагло и дивље су то учинили да ми је остало још само да крикнем. Већ су нас одвојили. Петра су гурнули међу се, цепали му одело и вукли га према камиону. Мене су држала двојица, свак за једну руку“. - ) 5

За тренутак Доротеја је ућутала. Сувише је била узбуђена. Руком је прешла преко груди и преко чела. Затим је рекла:

„Ништа му нисам могла помоћи.“

Рекла је то гласом који ме некако присилио да јој одговорим. Рекао сам ј0]: 2

„Па заиста не знам, како би ти могла да му помогнеш!“

Потврдно је климнула главом и са очигледним олакшањем наставила: „Али сам све видела и чак сам га чула и поред тога што су без престанка викали на њега и вукли га као животињу. Никад нећу заборавити његове очи. Стално ме је гледао. Био је већи од свих и још увек јак. Зато су имали доста посла с њим. Пред камио; ном изненада се усправио да ми се учинило да је већи него икада. Таквог га нисам још-видела. Само је мене гледао. Као да су му се очи поправиле — оштро, јасно и без страха.

— Доротеја, проговорио је, ни руке ти не могу пружити. Држе ме, ђаволи!

Лепо и храбро ме је гледао. Глава му се сама од себе подигла увис.

— Ни ја не могу, рекла сам му. — И мене држе.

Обоје смо се одједном осмехнули. Све је око нас заћутало. Наш човек на камиону придигао се и ћутке сосврнуо се на нас, на Петра и на мене. И он се осмехнуо.“ 5

Доротеја се дигла и запалила светлост. Била је мирна, само јој је кожа над обрвама лако подрхтавала.

5

Са сваким даном је све ситнија и са сваким даном јој је самотније у соби на тавану, где има сада само једну постељу.

Свако вече одлази некоме у посету. Кад јој отвориш, стоји пред вратима, на глави јој је марама да јој готово не видиш лице, а У