Наша књижевност

Доротеја ~ с 8 439

руци држи светлозелен лончић у коме је кафа. Смешка се као у забуни. : - Е

„Само за трен сам дошла да седнем“, каже. „Малчице кафу да подгрејем“.

Ове године опет је почела да иде у Тиволи и готово је никада не видиш саму на путу од Пољана до парка. Истим путем иде којим је некад ишла с Петром, само једно место иза гимназије обиђе. Туда неће да прође ни по коју цену. Деца која је прате у Тиволи то знају, а знају и зашто, иако им сама о томе, откако су јој ујесен 1942 Талијани одвели Петра, не прича више.

Једнога дана кад сам је срео на цести, рекла ми је:

„Сасвим ми је лепо сада. Погледај колико малишана- имам око себе. Не могу их ни пребројати,“

Заиста, било их је толико да се готово изгубила међу њима. Када смо се већ доста удаљили једно од другог, још једном се осврнула и викнула ми:

„Дођи да видиш — стари ђаволчић опет се јавио.“

Дошао сам с пролећа. Трешње у нашем дворишту биле су као опојни ружичасти облак. У Доротејину тесну собицу ветар је нанео толико мириса да смо били обоје као опијени, Кроз завесу на отвореном прозору сија рано поподневно сунце и на поду око наших ногу шири се права правцата мрежа благих сунчаних пега. И на јабуке и лаванду мирише. На столу преда мном је кафа и хлеб са маслацем и мармеладом: -

Доротеја седи на својој ниској, расклиманој столичици, с рукама положеним на колена и обоје већ дуго ћутимо. Чекамо да се јави наш стари добри ђаволчић. На њеним образима видим колико „је нестрпљива. Само се каткад осврне на мене и још онда једва за. трен. На рукама јој се преплићу танке, нежно-плавкасте жилице

п ако за дуже време не одмакнем поглед-с њених руку прсти јој се као сами од себе стегну у песницу.

Изненада устане, приђе столу који је покривен дугим, белим

паршавом. Неколико пута лупи прстом по њему, затим ме погледа и осмехне ми се.

„Нема ништа,“ каже, „као заинат. Увече, кад легнем, чујем га. Обично се јави само једанпут. Шкрипне и.. готово. А синоћ се јавио кад је поноћ већ давно прошла. Нисам могла заспати. Ако се дигнем у постељи мало више, видим кроз прозор право на Град.

Небо је било светло а Град таман, да је изгледао као изрезан од црног картона“. Ј

ови ИК: аи

МА па ован ВИ а а а теле

На нова но) о ал ава бан

Ма Ф