Наша књижевност

440 Књижевност

Још увек ме гледа. Њене су очи мирне, топле и насмејане.

„Хтела сам да заспим,“ наставља, „а нисам могла. У столу је по други и по трећи пут зашкрипало. Ех, не даш ми мира, помислила сам. По ноћи правиш русвај а дању ни гласа од тебе, стари глупи ђаволчићу. Још "сам и то помислила: види како си ружан! Уместо да спавам гледам кроз прозор — и све је баш онако као што је било тада — исто небо, и Град, и звезде над њим —“

Кад је ућутала, обоје смо се одједном осврнули кроз прозор. Видели смо Град и небо над њим. Пролећне светло небо и Град који се диже над младо зеленило које густо пупи.

Милан ШЕГА

РЕД ин НИ ер ЕРЕ ари. мн НЕ ВУ >

~

ааман