Наша књижевност

ПРОЛЕЋЕ, ТИ И ЦВЕЋЕ

Свему нежном брзо дођу главе. У пролеће увек исто биће: девојчице нуде очи плаве

и зумбуле — потрзане птиће.

Као птиче престрашено што је у језеру видело свој лик зачуђено мало срце твоје

у сјај зоре пало је уз цик.

Уз цик пада под уснама среће све што чежњом пали се и зре; зато страсно ја заволех цвеће, све што букти па зарана мре.

Све што букти разгара се надом, не марећи колико се пати,

да ће својим стрмоглавим падом светлим трагом с вечност обасјати.

Светлим трагом кроз мој живот мучни и ти прође и цветна и нежна. Отад сваки час ми неодлучни блажи твоја слика неизбежна.

Тугу блажи, ал завести неће никад више у занос, ко пре.“ Једном једно бесте ти и цвеће, кад се буктећ и цвета и мре.

„

М. ПАНИЋ-СУРЕП

Ја Неа ара Б др