Наша књижевност

ЗА ОВО СУНЦЕ И ОВАЈ САН

Толико дана, толико зала

осташе замном, ко пусти крај!

И где да дође са овог жала, , да шане тихо — да врати ејајг

И где да стигне мене што не знам

за друго већ за вапај и крикг

Где ми је злато Где су те звездег

Ах сунца дајте, сунца овамо,

биљуре за њен осмехнут лик.

Рањен сам љуто! Рањен сам, људи, за један осмех шта да дам!

Та шта да кажем и шта да зборим, кад само ужас и ћутње знам.

Проклете ћутње и ноћи страва! Толико дана, толико зала

под бичем прођох и нем и слеп, па грцам сада, дави ме јава

кад за ме само на пустој стени осамљен бор ми, ах, беше леп. Кад не знах шапат него тмине, и мрак и камен, грцај и крик, и светло крви крв кад шине, па ко ми посла по ветру сунце и ко подари сунчан тај ликг

Толико дана, толико зала прођох под вриском ноћи, сам. Толико бура, толико вала крвавих, пустих, толико знам.

Оставих снове за она гробља,

уморан падах на блатњав друм.

А сада! Слушај: наместо. робља : ја чујем далек, неслућен шум.

беја

пи ери а По ка ићи

аи у