Наша књижевност

НАРОД ЈЕ ПОЧЕО ПОЗЛАЋИВАТИ

Ловран, свибња 1949.

Мјесец је малена планета — рекао је неки дјечак својој групи скупљеној у мрачној сјени великог цедра опатијског парка. Свијетлим простором пролазио сам мимо и то бијаху једине ријечи које су из таме допрле до мене. Над цедром је откривао своје лице пун мјесец. Е ;

Мјесец је малена планета — жалосно је звучила та ријеч. Па и сада када ми јасан његов поглед разоткрива тамно тијело ноћи! А свако откриће је радост... И не знам што се још рекло — а много се доиста рекло о пуном сјајнобразном дједу на своду ноћном, додирнутом као, ето, сада, широким лепезама овчица никада се довољно рећи неће. Он ће се увијек свеједнако смјешкати путнику ноћном и мислима његовим којима би га сам, путник хтио додирнути, открити, изрећи. Знам, па и није свако откриће радост!... Благ је он, добродушан старкеља ноћни, нагнут тако као да заиста на једно ухо прима ријеч, а другим је пушта одлетјети. И знао сам то — рекао бих бесћутност његову! То, и много тога што су други покушали (многе разговоре), али свеједно толико ме узбудио ноћас, да сам као ђаче, поред многих других и старе већ познате људске разговоре водио с њим.

Ту сам већ на широкој цести уз саму обалу мора између Опатије и Ловрана. Побјегао сам из једне каване. Мако остадох сам «није ми било до њега на своду ноћном што једнако подсмјешљиво гледа на нас. Тек ме је напустио познаник и сви су још конци мисли остајали живи у мени. „У тој јарузи заклано је тридесет овдашњих мјештана пред сам одлазак кукастог крижа“ — рекао ми је познавик, поздравио ме и вратио се натраг. Касна ноћ. Остао сам сам праћен лицима из кафане и тешким дојмом што га је на мене оставило мјесто и кратка повијест тридесеторице подмукло убитих.

Куда кренуо земљом нашом срести ћеш трагове жртава.

Али, ма колико се одупирао томе, проговорише и мени, као и сваком осамљеном ноћном путнику, ствари: велике воде бучне што ударане вјетром беспомоћно јече међу хридинама; богате крошње храшћа винуте висином, што у крепкоћи свога уздрхтала тијела трагове ноћи (чисте, саме) крију; мирни, непомични брегови — ви-