Наша књижевност

446 у | Књижевност

соке планинске косе свјетлошћу просјане и већ прозирно плаве у нај вишим врховима — све опасано јасноћом шумног вјетра. И тако кретох се додирујући оком и ухом најинтимније богатство ноћног сјаја земље.

Пут ме у луку пуну мрака довео. Планина сакри мјесечево липе. Чудно је име луке: Ика. Дуг мост на дрвеним ступовима пружио се из најдубљег дјела њена крила према пучини: Траг његов мрачан је на свјетлуцавом сјају воде. А попут хитрг, несташне игре тренутно се на његову врху пали зеленкасто-плава свјетлост: у срђу таме — опомена, знамен! Електричне лучи тамо, у једном дијелу " луке, освијетлише ноћна лица кућа. Под ударом вјетра не хучи више море, оно се у шумовима бијелим јавља на жалу. КЕ пас је неки осјетио путника, страх се чуо у лавежу. Куће, лица њихова, разбише мрене ткива мојих мисли: осјетио сам близину људи. Пас је замукнуо, а ноћ је откривала присуство своје јеком мојих корака

И не потраја дуго, жути стараш-мјесгц поново се јави иза бока тамног врха. Као да збија шалу: Ику је у другој половини осуо својим погледом. Тамо се открило голо, порушено зиђе; празни прозори фасада зјапили су и пуштали ударе вјетра, шуморе мора у мрак празних, кишама и олујама испраних простора: лишајеви и траве, пауци и гуштери замјенише људе.

Ево ме опет лицем к остацима рата.

Како се живо осјећа земља наша пред овим сликама.

Хтио сам осјетити сам живот овог простора и сађох међу рузшевине: мрак мемљив пун гњила задаха обухвати ме. Бијели шум мора свенуо је, а тихо, тамно ујање вјетра јављало се као јаук. Сјео сам на пуст праг једног од разрушених здања. Мјесец је крајем лица свога провиривао на ме: све људско наше од тамног до свијетлог крила живота откривало се мени. Згрчен јад и мрак човјек може да постане тренутно... Опет је далеки лавеж потамнио шум мора: плавкасто око свјетионика — рекби — поста немирније. Сједим тако и постају ми све чудније моје властите мисли: плавкасто око свјетионика..., црни отвори порушених здања као очи слијепе...! И тим зачуђењем и скепсом, пред симболиком мисли —- слика, оживи нарочитим видом моја свијест и поста ми јасно лице новог госта, слијепца, у нашем хотелу. Учини ми се одједном да све ово у ноћи овој и гледам само ради тога, јер сам данас срео њега: 2; |

Лагано и несигурно је ушао у благоваону нашега хотела као што они, путници вјечне ноћи и улазе: слутећи у додиру све ствари, увијек живом кретњом мјерећи простор. Вођан је био од ситне, мршаве дјевојке. Плава, пахуљаста коса наткрила му лице. Сјео је покрај мога стола и покоравао се дискретним упутама дјевојко болним неким осмјехом. Слијепац. Све што у себи носи једно овакво биће није ми се тај час открило. Најобичнијим погледом пре-