Наша књижевност

Народ је почео позлаћивати па 6 = ДАЂ

~

шао сам преко њега: — додиром који је тек осјећајем сућути био понесен. На прсима му је била споменица, у запућку неспретно смјештена и нагужвана петокрака. Сљепоћа се управо трагично очитовала и на том „немару“. У хотелу, гдје се налазим, доста је наших инвалида и нисам сврнуо нарочиту пажњу на њега. Тек послије ручка, у врту, пред морем, открила ми се сва трагичност његова стања, његове жртве.

Врт је нашег хотела запуштен, а и неукусно, трговачки уде шен. Само два стара храста (као близанци) што су треперила на вјетру, пуни сунчана љеска, и широко запјењено море које бијесно лупа о хриди под њим, његов су украс. Свако јутро стојим ту: гледам и слушам пљускове киша како прелазе морем и пењу се боси уз Учку. Овај је свибањ кишовит, бит ће плодан. И јуче, послије ручка, сам изашао у врт. Појавио се и он са својом пратилицом. Наслонише се на ограду окренути према пучини. Бијес валова био је толик, да је вукао знатижељне госте. Што је он гледаог — бијаше прва моја мисао и — утјешљив одговор „слуша“ смирио ме. Али када сам видио како се нагло ужурбао, раширио руке и повукао своју пратилицу ближе к мору — од некуда ме спопала језа. Што је он хтио тим приближавањем> Други су ишли да виде ударце о хриди. Што. је он „гледао“р Неизмјерно величанство дана у свом богатству и раскоши свијетла било је пред нама — и свега тога био је лишен он! Као никада до тада мени се открила светлост, она сама у свом чистом тијелу.

Сишао је са својом пратилицом“к самом мору. Његова лица нисам видио и стрепио сам,“да ми се не окрене. Из неке чудне

побуде затворио сам очи, предао сам се самом хуку вјетра, грохоту.

валова, да бих га барем донекле осјетио, да бих му се приближио.

Поновно сам га посматрао за ручком: исто, насмијано лице; као да су се све црте некуд разишле. И мени са учини, у поређењу с другим лицима, да је на њему нешто несвршено. Одједном ми се откри: та то лице и није окренуто према нама, оно се окренуло својој нутрини.

Хујао је мукло вјетар у шупљинама порушена зиђа, а море се одједном широко и неизмјерно дубоко узнемирило — као да су нови, бјеснији удари вјетра пали на њега. Погледао сам према мјесецу, жутом старкељи, који се тек назирао иза тамне планине и устао с пуста прага. Још један сусрет с нашим жртвама!

Мјесец је доистма мала планета.,.

Путујем, ето, од једног великог нашег љетовалишта ка дру_ гом: Опатија — Ловран. Чиста, бурна ноћ и мисли: Четири године страшних и величанствених часова нашега пука прошло. је — већ четири године међу првим народима идемо тешком стазом достојанства људског: градимо социјализам. У хотелу гдје сам, одмарају се и инвалиди. И он, слијепац, је међу њима. Један од оних који су осјетили да живот и није ништа када се не слиједи позив чо-

дрена водове со о ЕМС АВИ аса

о а аи а

Мани ада тј за ЈЕ РЕА ЊУ а ДР

Ма аи

ј

Мо Део 48 а

Ке 6 Ка