Наша књижевност

448 Књижевност

вјека. А све што видим повезујем с њим и све ми јасније бива трагика његова, али и величина жртве кроз коју се и постаје човјеком. Гледам: он не види најљепшу вилу-хотел у којој се одмарају ударници, он не види велики дјечји дом, не види другове своје служене најбољим што можемо (сваки дан проматрам два припроста старца инвалида како сједају за стол, како се крећу хотелским просторима и увијек ме подсјете на Лазу Лазаревића), он не види чистоћу атмосфере кад наше обичне жене раднице, сељанке с видљивим траговима посла којега врше на рукама, сједају за хотелске столове...

Мјесец је мала планета — чак тужна ријеч, а доиста је тако. а

Доброћудни старкеља на небу открио је поново своје широко лице, лепезасто поредане овчице облака уоквирише га: сиједу јеи коврчасту косу добио. На домаку сам већ Ловрану, а сљепачко лице ме не оставља, чим сам ближе хотелу и оно интензивније у мени живи. Све уверљивија ми бива мисао, да се он често окреће својој богатој нутрини, оној која је и заслужила споменицу.

Мјесец је мала планета — жалосна ријеч и доиста може звучити тако, али човјек, како зна бити мален и јадан!

Уз мене се вуче сјећање на једну од оних опатијских кафанл из које сам побјегао. Скупио се ту остатак некадањег свијета моћи и око њега таволизи његови. Препознао сам одмах та лица: подбухло лице с лулом, коју дотиче меснато-слузава рука с наглашено

мевученим маншетама свилене кошуље — зубато лице шефа самрли и увели лик жене која је имала „само“ своју обитељ, „само“ свој ауто, „само“ своју-кућу... — растворено лице кокете... Узне-

мирени су иако привидно у смијех развлаче "усне. Чекају рат, кугу, све све само... Разгледају, краду ријечи, лове најбезначајније гесте свог и туђег круга и све, све рјешавају са свог, властитог и јединог становишта. „Моје“ — то је једино божанство. Оно и међу њима ствара рат. Види се то: тону и гризу све око себе... Ма што рекао Горки ја сам се у том простору поновно сјетио Г. Гросса.

Никога на цести, Јон мало и јавит ће се јутро. Над бујним расцв:еталим рашћем, већ уморан, поштапа се жут и нијем сједоглави старкеља мјесец. Сврћем већ према хотелу и окрећем му се на растанку. Он као да осјећа, зна мој пријекор, покрива лице танким велом облака: све што је дао мени ову ноћ никад не ће пружити њему — слијепцу. Али тко је кривг — питам се и одмах ради питања прекарам себе и игру својих мисли. Та толико ти је дао ову ноћ, а ти си од дјечака понио само скоро глупу ријеч. Нисам се сналазио. Окренуо сам се ружном лицу хотела: и он је већ затворио све своје очи, те замукнуо муком. Хладан вјетар брише улице и нестаје густим шумом гранатих храстова. Бескрајна пучина је само препуна хуке