Наша књижевност

МА Њене на ЧИ И РЕ по КУ Да И 4

458 пе 5 == Књижевност

да се одавно разданило и да према томе није чудо што опет осјећа глад. Пропланак је био мокар од кишне ноћи, али се над њим сад ведрило и обећавало лијеп сув дан. Преко голог и протегнутог брдељка видјела се одатле друга цеста сад потпуно чиста и празна као да и није грађена да би људи њом пролазили него само ради љепоте. У дну пропланка Чемеркић нађе хладан извор зарастао у папрат и бљуштуру, рашчисти пролаз до њега и једном оштром плочом раскопа кружан вирић да се напуни бистра вода у њему. Затим се врати у буквик, пробуди Гугића и, пошто му показа један широк и доста раван камен, рече му да накупи само сува дрва која неће димити и да ту наложи ватру. | -

__— Јеси ли луде Да лажим ту крај цесте — а сам знаш да нема дрва која неће димити! — бунио се Гугић.

— Молим те да не уносиш опортунизам, него ради како ти ја кажем. Цеста није опасна кад њоме нико не иде.

— Ваимја оца! — учини бивши подофицир навикао да псује а не да моли бога.

Код њега „опортунизам“ уствари није био толико укоријењен да би му сметао у раду колико умор и жеља да још мало спава. Ипак пође да накупи дрва. Чемеркић узе онај завежљајчић брашна, шљем и, нераздвојну пушку, и оде према извору. Тамо, пошто је добро опрао руке и очистио трагове крви упијене у поре, поче да мијеси тијесто у шљему чију је изнутрицу такође стрпљиво изрибао. Затим набра крупних листова бљуштуре, осуши их над ватром, др“ ветом очисти угљевље с вреле плоче и на лишће које се већ пушило истресе тијесто из шљема, растањи округао хлепчић и прекри га лишћем а затим живим жаром на који баци гомилу сувих гранчица.

Драгушића, који се тек пробудио и протежући удове покушавао да се сјети гдје је уствари он сада, Чемеркић посла на пропланак да осматра цесту, а онда опет с уживањем поче да разгледа пушку, пребраја муницију, глача и намјешта фишеклије. Момчило Лукић се пробуди и осмјехну сјећајући се оних синоћних мука. Сад му је

- било знатно лакше, понадао се да ће прездравити ис осмијехом

упита: ; — Куд ћеш са мном, друже команданте» Оћеш ли ме у дубоку позадину или у неку осредњуг ;

— А, нијесам ти ја командант, — одлучно одби Тадија, — ја

сам политичка звјерка, оно што се каже „душа јединице“, то се

мени допада.

— Стварно, Тадија, јеси ли ти био члан Партије» — упита Лукић оно што је толико пута у затвору хтио да га запита.

— Не, — мрко одговори Тадија и нешто мекшим гласом објасни: — Били су ме узели за кандидата, значи да ма припреме за

Партију, да ми истјерају малограђанске мушице и друге ствари. ЈЛијепо то бјеше у почетку, само незгодно: мораш да учиш оне књи“ жице и књижурине док ти очи избуље, а ја то ни у школи нијесам могао. Да је било за паре ил за нешто друго, никад ја не бих нау-