Наша књижевност

чио све оне изувијане и изнадодаване ријечи сличне једна другој «жао што су од једне мајке: „индивидуализам“, „идеализам“, „ултра-

империјализам“ и друге, ал за Партију сам све то научио. Рекоше _

да се добро развијам и умало да ме приме, кад ти почеше оне љет-

ње борбе: устанак, па фронт, па повлачење у планину. Узбунише се

партијци, заборавише на кандидате, разоглави се. работа. Био је код нас један партијац, Иван, а звали смо га по руски „Вања“ толико смо се надали да ће бити добар комуниста... И био је он добар на причу и теорију само, брате, брз да побјегне чим намирише опасност. Јединац, па га у породици заплашили и уопште неко гадно васпитање му дали: као да је његова глава важнија од свега дђугог. Елем ти, у оно вријеме кад је „Пустерија“ жарила и палила по селима, једнога дана кренемо ја и неки Милованац, још предратни комуниста, нешто послом до Вањине куће. Дошли пред кућу, а онда — кад ђаво човјека повуче за језик — почнемо ћапарати нешто бајаги по талијански „море — лаборе — дисграцијата — мађоре“ и такво ствари, онако, да се нашалимо. Кад ти, мој друже, направи се оно што Гугић каже „хаос“ у кући. Велим ја Милованцу: „уплашили су се, него дај да бјежимо док нас још нијесу видјели“ — а он, будала, не хтје него подвали и мени и себи. Уђосмо у кућу, гледамо: чељад блиједа, ни капи крви у лицима, мисле: окупатор;

Вања киднуо кроз прозор и станио се бог те пита гдје. Е, видјесмо ·

одмах да смо мало претјерали. Скочи Вањин отац, такозвани Лопух (бог великих ушију је добио тај надимак), зубат и опасан старац, бивши жандар: „Ви ли то, мангупи, вели, изводите драматизације пред мојом кућом! Сад ћемо видјети јесу ли вас зато послали“ и само пригрну кабаницу на рамена па трк у наш штаб. Сву зиму се жалио на раматиз, лисах погани, а ту показа да му зглобови раде као тазе подмазани. За више несреће, бјеше се десила код нас у штабу, као заинат, нека другарица, усјеђеличина, строга да те бог са. чува, права калуђерица. Дошла била у обилазак и уопште из руководства, да уреди ствар. Наш Лопух подесио па право пред њу: „Ви, вели, одбијате народ од комунизма. Ваши су партијаши, вели, распушћена банда; изводе комендије с поштеним родољубима, нападају поштене куће, извргују руглу друге партијаше, своје чланове и чине ово и оно, све што не ваља...“ Ту ти он исприча цијелу анегдоту, а у љутини још и поначини. Она наша калуђерица му све повјерова и одмах ти нас на испит, а тај њен испит је гори од пријеког суда. Ту, кад не треба, одмах се досјетише да сам кандидат Партије, а боље би било. да су сасвим заборавили. И тако ти: Милованца истјераше из Партије, погинуо је сиромах послије у Пљевљима као непартијац, а мене раскандидоваше и овако... Гурну ме низ мутну воду... — Ама се ти не даде да те вода однесе, — дометну гуслар који се дотле био. пробудио и чуо крај приче. _ — Дадох богме доста. Носила ме ево годину дана и обијала мојом главом зидове три затвора црногорска. Мој друже, а шта

ИЕ на

ПАД ај