Наша књижевност

460 Књижевност

~

бих за то вријеме урадио да сам ишао правим путем Видиш, дошло је такво вријеме: данас нема ништа б2з организације! Ко се одвоји и усами и остане на своју главу и руку, тешко ће се тај искобељати или ће се уопште утопити. Залуд ти јунаштво и сналажљивост, и све, не умијеш наћи прави пут и не можеш га наћи апсолутно, јер он је један и Партија иде њиме, а ти, чим си врднуо на странпутицу, оде! Оде збогом и нема те више... Не-е, тек у затвору сам видио шта је Партија, то ти је: мозак народа, — куцну се Тадија у сљепоочницу. — Е па, — тјеши га дробњачки гуслар, — много је народа, не може све ни поћи истом браздом и пртином. Свакога по нешто вуче или гура десно или лијево с пута.

— Нема ту оправдања, мој гуслару! Него, да се ми договоримо како ћемо и што ћемо ово док се до Партије докотурамо...

Тако поче дуго савјетовање у коме је Гугић вукао и навијао за Морачу, тврдећи да је негдје у њој сједиште Окружног комитета; гуслар га је помагао донекле и исправљао утолико што, по његовом мишљењу, не треба губити вријеме у Морачи него одмах продужити према Сињајевини, слободној територији и пролотерским бригадама; Лукић и Драгушић нијесу били вољни да прихвате ове предлоге: они тачно знају да је у Васојевићима обновљен партизански батаљон под руководством Партије и сматрају да се Окружни комитет премјестио на његов терен и да према томе прво треба да пођу тамо гдје знају и гдје ће им најбоље одмјерити мјесто. Гадија, као „душа јединице“, још није имао свога предлога и није могао да се одлучи куд би. Слагали су се сви сем Лукића у једном — да претходно треба да смјесте рањеника у сигурно склониште, а сви сем Драгушића у другом — да се прво треба бар мало одморити од јучерашњег дана и слома.

Чемеркић одложи дискусију згрнувши пепео с хљеба и куцајући у кору да види је ли чврста. Ручак је био готов, требало је још само да Драгушић извиди цесту. Он се брзо врати с пропланка и рече да је одоздо од Матешева нагрнула четничка руља погнутих глава и покуњених носева...

— Изгледа као да су Њемци отворили тор и пустили на пашу стоку без чобана... 7

— Тамо би могло бити и наших, оних што су се прикрили међу њима, — рече Тадија, замота у лишће онако врућ хљеб и даде Драгушићу да га носи.

Пробијајући се кроз грмље, један за другим пођоше да се приближе цести и да виде ту заиста зазимљиву слику уплашене гомиле која тече, мијеша се, претијече и заостаје без ријечи, погледа и осмијеха, без воље и наде, као ишибана.

— Богаму, ови као да су сви добили по двадесетипет капетанских батина, — рече Гугић и гласно се насмија — Јадна раја ка остала марва... -

Чемеркић га погледа пријекорно и сумњичаво у исти мах:

.