Наша књижевност

Књижевност

— А сад трчи па му реци да си нашао друштво. Само, оружје од плијена за нас сво, а оно Весковића даћемо му за успомену. Још би најбоље било да га доведеш овамо, да видим ја какав је то човјек

а и да се распитамо и погодимо о свему — додаде Чемеркић на крају. _ - р Рајчић оде и ускоро се врати — тек се завршавала вечера, а

његова сестра је ћутке помагала Мому Лукићу који још није навижао да узима храну лијевом руком. По том брзом Рајчићевом повратку Тадија одмах погоди да.младић и није ишао далеко: мора да та је Горичић по претходном договору ту близу сачекао. Рајчић га приведе и упознаде с друговима; ипак то није био баш обичан сељак, иако је неких педесетак година трошио снагу на оскудној земљи, сиједио и ломио се на сеоским радовима. Дугоног, дуговрат, дугорук и уопште сличан ждралу, жилав, пренечен и пресукан не од добра сигурно — он се био савјесно припремио за овај свој највећи животни подвиг, рачунајући и на најгоре. Обукао је „свитни“ џемадан извезен златним гранама, онај што га чува „за укоп“ и само у најређим приликама обукује, и све ново од опанака до капе.

— Ти си се, ратни друже, изгледа опремио ил за свадбу или за "чогибију — рече Чемеркић загледајући хаљине на њему.

— Истина — признаде сељак — А то двоје никад није, као што «се мисли, далеко једно од другога. Стар сам, налуњао сам се по овој земљи, видио сам и Америку, а за женидбу и свадбовање нијесам имао времена. Сад би ми свадба била да загазим у ону пасју жрв, а ако при томе и погинем, неће то бити ни штета ни срамота, само бих хтио, ето, да се види да сам се спремио на то.

О официрима он није знао много више од оног што је Рајчићу већ рекао; зна како су наоружани, како су дошли и како ће морати да се врате, а Весковића ће препознати по томе што добро „као Турчин“ јаше на баљастом официрском коњу у средини. погледу оружја и плијена пристаје на све, само му се жури да што

" прије крену:

— Курве су оно, официрске фићунице, могу ми опет промаћи; "тога ме страх. 5

Извади из џепа ручну гранату, зарђалу и сумњиве вриједности јер је преспавала све напоре да се сачува мир и све сплетке да се опљачка свијет између два свијетска рата. На њу се полакоми гу«слар, па му је и дадоше. Затим Горичић извуче из њедара, дрхта“ вом руком, нерадо и као да се још двоуми, амерички колт. Пружајући га, рече: ;

— Пранио сам га преко Океана, ником га до данас из руке и јесам дао... Сад... даћу га, али да ми се врати ако будем жив!

Ту наста распра између Гугића и Драгушића, хтјели су га И један и други. Чемеркић их нагоди на Рајчићеву штету, дајући њетову пушку Гугићу а колт оном другом.