Наша књижевност

467

, =

— Новости се истресају одмах, — рече гуслар. — Ако је зло неће нам бити ново, а ако је добро неће нас побркати у јелу.

— Па... Зло није —- одговори грбави младић, а његов осмијех откри готовост да се тајна ода — не би добро било да пропустимо прилику. 8 Д

— А ти бре не замотавај као некакав философ, — осјече Тадија држећи спремљен залогај у руци а истовремено готов да напусти јело и скочи за послом. — Дај на сриједу то што има!'О чему се ради2

_ — На сриједу је то — одлучи Рајчић да удари на главно што је мајор Весковић с још два четничка официра и два пратиоца, дакле свега њих пет, а нас има шест, дошао код Лашићеве куће ради некаквог тамо њиховог договора... |

— Па су се сигурно и договорили, — мрзовољно рече Тадија.

— Нијесу. Нема Ђорђија код куће. Побјегао је, кучак, у Подгорицу да се сакрије код трговца Беговића, њемачкога шпијуна.

— И онда2 Је л то сва новост> Р |

— Онда ови морају да се врате к Матешеву ноћас или сјутра; Наоружани су, имају и један онај „пикавац“, шмајзер, шта ли. Не надају се нападу а терен је згодан, могли би да им запнемо кљусу.

— Виђи ђавола, како би он умио „да им запнемо кљусу“ потсмехну се гуслар. — Не би нам ваљало: с наше двије чађавице да им узмемо толико наоружање. Бога ми друшкане, то се ни Талијани, који једва чекају да их неко ослободи оружја, не би дали тако осрамотити. А ово су четници, и то сигурно избирани. Знам ја Весковића, лисца, тај не иде с несигурним друштвом.

— Вала нека знаш, знам га и ја — скочи Драгушић и прокипље „неочекиваном мржњом — И да је још онолики и још двапут-лукавији, и да су му зуби оволики, и да има десет а не пет друга треба да им ударимо! Кад се сјетим како се шеткаше с Њемцима у оном авијатичарском кожушчићу што га је добио од Енглеза, па како гледаше у нас с онијем презрењем, бре зубима бих ја њега клао и мало би ми било! Гад, гад рођени! Бре, Стаљин да ми каже: „пропусти“, не бих га послушао.

Сачекавши да прође ова праскава. Драгушићева галама којом је био јако задовољан, Рајчић тише и спорије додаде:.

— Пушке за ову ствар имамо три а не двије, сад ћу вам објаснити откуд то. Има овдје одмах до нашег села“ један наш... није баш наш, него онако, обичан сељак... Само му је синовац, богословац, био комуниста па га Весковић прошле године заробио и својом руком стријељао, те им угасио огњиште, Сад тај наш, Заре Горичип му је име, оће да освети синовца и моли ме имам ли какву везу и могу ли наћ кога да му помогне, „Не могу сам на толике лупеже, вели, а човјек нијесам и гаће не треба да носим него женску рашу ако га сад пропустим“. Он има пушку једну, то је даклем трећа, и бомбу ми је дао, а још једну бомбу и револвер има и даће. Ја, право да вам кажем, рекао сам да ћу видјети и да ћу му рећи кроз пола сата најдаље, па ако ви нећете, ја ћу му сам помоћи...

ађан а