Наша књижевност

рај а нана ЗЕ: ДР та ж АЊЕЕ аи ЕТ сц пи НП ИН се 15 с: > ПРИ на ШЉУ

466 " | Књижевност

Сисајући цигарете питомог и мирисног зетског дувана, скоро омамљени његовом слашћу, Лукић и гуслар су без ријечи гледали овај за њих чудан и изненадан призор у коме се Чемеркић до суза размекшао, толико да више није личио на самог себе.

— Људи моји, — подвикну он у неком чудном одушевљењу, Сад бих волио да имам неког душевног, разборитог и разложног старјешину: замолио бих да ми да отсуство на два дана, да видим шта ми се код куће ради. Имам тамо једнога оволицког мангупа, надам се биће и то ваљан момак као овај мој спасилац.

— Изабери мене за старјешину — нашали се гуслар — и постави ме, даћу ти вала и три дана отсуства.

— Тебе» — избечи се Чемеркић. — Ти си добар као старјешина јарећих чапра, коњских длака и кривих гудала, а за ове ствари ми имамо сад пуни командни састав: капетан Дужност, мајор Потреба, пуковник Свијест, ђенерал Удри — Док — Мож и маршал Партија, ко ће се са свима њима објаснитиг Него гурајмо овако, па ако ме каплар Случај некако узгред наведе у Брда, видјећу моје; а ако не, нек смо здраво и уз брдо брзи.

У сумрак дође Иван Рајчић с пушком без кајиша предугом за његов раст и очигледно ископаном из неког скровишта у коме је дуго лежала. На три корака за њим ишла је његова сестра, мајка бјелоглавог дјечака; средовјечна жена у црнини, оштра лица = отворена погледа. Била је то једна од оних многих црногорских жена што сазрену али не увену у патњи, што се прекале у несрећама и очеличе душом и тијелом, те су у истини знатно заслужније него њихова браћа, синови и мужеви за све добро и лијепо што се зна и чу јео овој малој земљи. Е

Преко смотаног и вјешто заокруженог „котулача“ од убруса, жена је носила на глави „штругљу“, округлу дрвену посуду равна дна, а у рукама двије пуне обрамице. Драгушић, коме се за тренутак учинило да је то његова мајка, јер јој је по ношњи и држању била толико слична, скочи и поможе јој да спусти посуду с главе. Пошто је оставила обрамице, она се слободно и мушки изрукова са свима, погледа и честита Лукићеву лаку рану и запита:

— Јесте ли се много напатили, браћо моја»

— Доста богме, ал што се мора није тешко а што прође није опасно, — одговори гуслар за све.

Она изабра пошироко равно мјесто међу жбуњем, рашири убруг и испражњену обрамицу по трави, постави хљеб и дрвену здјелу с кромпиром, лук, со и ону штругљу с киселим млијеком усред тога, распореди испране и састругане дрвене кашике и позва људе као што се позивају косачи на јело: :

= Примакните се да узмете по залогај.

— И пожурите, имам послије нешто ново да вам кажем, — доладе Рајчић док су се они заиста косачки, уморни а орни, примицали и сиједали подвијајући ноге по турски.