Наша књижевност

=

Свадба " 455

ватру и биће готово до ноћи. А он ће послије доћ — заврши и хтједе да пође стидећи се ваљда од тог што је бос, што су му ноге изгребене купином а хаљине одрпане, што ја у свему неравноправан међу овим мрким одраслим људима.

— А куд ћеш ти2 — упита га Чемеркић додајући хљеб и дуван гтуслару да он раздијели. — Че-кај, имамо нас двојица важан разговор да обавимо. Прво ми кажи јеси ли комуниста»

Дјечак се најприје зачуди па порумење од стида и климну главом: мисли да јесте, али му је мало незгодно, због оне красте на босој нози и модрице крај носа, да се хвали тиме.

__— А како ти, као један свјестан комуниста, дозвољаваш да та-

лијанске колоне пролазе цестом неоштећене. Знаш ли да оне проносе наоружање четницима за борбу против пролетерске војске и јеси ли свјестан да један дио тих колона стиже чак до Источног фронта и напада прву земљу социјализма Совјетски Савез» Шта си учинио да се то више не понови и чиме правдаш своје досадашње пропусте» 5

У току тог строгог говора дјечак је бацио један брз поглед као да пита шале ли се то с њим, али га изотуцано и страшно, модро и натекло лице Чемеркића увјери да ту нема шале. Он спусти поглед, погну главу и ситним прстићима једне ноге поче да трља зглоб на другој. У својој забуни није разумио кад гуслар умјесто њега одговори:

— Чини ми се, Тађо, ти то питаш себе и нас а не њега: „Ћерку кара, снахи приговара“, што 'на ријеч.

— Него — опет се Тадија обрати дјечаку, само осјетно мекшим гласом — Знамо ми да си ипак покушао да нешто урадиш... у пропаганди. Кажу да си завитлавао фашисте неком пјесмицом „Жабаранчићу-капаранчићу“, је ли тако -

— Није тако, него „жабаране-капаране, не одлази у Беране“ поправи га дјечак и објасни — То смо ми њих застрашивали да се смире.

пете А-а, сад разумијем. Па и то је добро смишљено „да се смире“. Једном си чак покушао да додаш нож другу комунисту кад су га Талијани везаног спроводили за Колашин, је ли и то тачног

— Откуд ти то знаш» — упита дјечак зинувши од чуда.

— Их, па морамо ми знати све што се ради за нашу ствар одговори Чемеркић и видећи да то није баш убједљиво, додаде причао ми је онај друг све како је било. -

— Онг — упита дјечак као корећи себе што се није сам сјетио тога. — Богати, је ли живг

— Мислим да јесте. Би ли волио да га опет видиш, ал не у ко-

„нопцима2 Е, гледаћу да га ти доведем... Де, сједни овдје крај

мене! — и изненадно га зграби у чврст загрљај, изљуби и нажуљи њећово мљечно меко лице својом оштром брадом и кошчатим образима. Узгред му је тепао грубо, као човјек ненавикао на ту врсту посла — Соколићу мој, спасиоче ти толицни, орао те понио!

На ПЕН МЕ ин

па енрира феа а дао ел