Наша књижевност

464 5 - Књижевност

и двјеста година живота! Зар то није неправда и још један доказ да Бог или не постоји или слабо и наопако газдује, наклоњен више смрти него животу.

— Ал је зато пчела много а орлова мало; има и ту видиш нека тајна рачуница, — брани гуслар ако не Бога, а оно његове тајне. =

— Има рачуница — нерадо признаје Чемеркић — али сурова и неправична, сва срачуната на то да прождирање што дуже траје. Не волим ти ја брате ове отмичаре ни мало више него они мене. Једино кад се усамим у планини, па ми самштина притисне душу бригом и стравом на овим помамним пустим брдима, онај његов клик ме охрабри и овесели и мило ми га је тада чути и видјети. Помислим, овако, у себи: тај нема ни куће ни станишта, ни топла кута и заклона, изложен је вјетровима и мећавама, сам као ђаво и лак као шака перја, све је против њега и он сам против свега — па опотг живи и бори се и крилима мрси земље и времена. Јака је и лијепа ствар смјелост и чини ми се да само она оправдава постојање ове живе стријеле што задаје страх и трепет зечевима и кокошкама.

Разговор о орловима потраја још дуго, а о курјацима, које је Чемеркић познавао скоро као и људе а гуслар „префектно“ — још дуже. Затим закључише да — било по навици да се тако упоређује и уображењу које је та навика учврстила, било по неком снажном а још увијек непознатом закону природе, или можда зато што човјек учи од природе и на првом мјесту од животиња — Тек, међу људима има много лисаца, кобаца и свиња, сиједих равнодушних. магараца, овнова, јарчева и паука. У том разговору скоро неосјетно пређоше десетак беспутних и безимених брда и најзад чуше овнујско звоно у даљини као знак људског насеља.

Залазило је сунце кад угледаше село у пристранку премрежено дугим сјенкама старих шљива и ораха над јазовима и међама преко голих несијаних или касно засијаних ораница. Нека дуварине засјењене и прорасле зеленилом — траг казнене „Пустерије“ из 1941 — и један црни барјачић на шљемену поклекнуле брвњаче, давали су селу тужан изглед.

Рајчић остави другове на окрајку шуме и, користени сјеновити заклон густог зеленила, пође према најближем засеоку. Уморни људи посиједаше, затим се испружише по трави и загледаше у небо проткано прамењем облака који су наочиглед расли из празног плаветнила, из ничега. Гуслар међу длановима истрља шаку сувог буковог лишћа, направи од тога цигарету и запуши покашљујући. Другу такву цигарету направи за Лукића који се од првог дима закашља гласно и незадржљиво, тако да му очи засузише и набуљише а по челу му изби зној. Јоц се тај кашаљ није био стишао, а из жбуња изрони румен бјелоглави дјечак с пркосним чуперком на глави а невеликим парчетом хљеба и смотком дувана у руци.

— Послао ме ујак, — рече као да се оправдава и пружи хљеб и дуван Тадији, — да вам ово донесем. Јело је сад пристављено на

.