Наша књижевност

аЛСа А Ка оке : - 463

пристали да га до краја слушају а да му се ниједном не потемјехну. Првипут у његовом животу људи који му нијесу никаква својта заборавили су за тренутак да је он грбаво, немоћно и неври једно створење и допустили му да говори као њима раван. Био им је дубоко захвалан за ту пажњу. -

— Значи, ништа од јуче, од Колашина, нијеси јеог —_ упита Чемеркић као да је то засада главни закључак из оног што је чуо. Сачека да младић климне главом, па утврди: — Значи, гладан си.

= Не, — рече овај и спусти поглед, постиђен што ће ипак мо·_ рати да призна ту непријатну истину.

Раздијелише онај хљепчић на шест уста; није га било довољно, али се људи ипак окријепише, затим наставише расправу о даљем путу и опет изненадише Ивана Рајчића питајући га — како се њему учинило без икакве шале — шта он мисли о томе. Мако донекле збуњен, он пожури да каже како, прије него куд било кргну (он рече „кренемо“ и бојажљиво погледа очекујући да ће му се неко од њих потсмјехнути) треба да се одморе, наједу, смјесте рањеника и прибаве бар још нешто од оружја. За све то чини му се да би најбоље било да одмах, овако шумом, пођу до првог љеворечког села; има тамо сестру удовицу; муж јој погинуо на Пљевљима, дјеца су јој „партизанчад“ а кућа им је близу шуме — наћи ће се-хљоба и дувана и мјеста за рањеника, а наћи ће се и нека пушка или бомба вјероватно. Сем тога — веза, с које било стране да наиђе, ту мора свратити, тако да ће најлакше одатле дознати шта намјеравају Њемци, шта против тога чине партизани и куд се треба пробијати.

Ћутали су једно кратко вријеме, те се Рајчић уплаши да ће одбити. Први се јави гуслар, страстан пушач без дувана, да прихвати предлог:

— Колико се мени чини, немамо шта дангубити него да крећемо.

Драгушић, коме се ишло ма куд и ма како, одмах устаде пл поче да диже Лукића; Гугић пожури да му помогна. Пронустише Рајчића напријед и пођоше кроз високу букову шуму чија стабла. страдају много више од громова него од људске руке. Мирисало је на трулеж и печурке а по влажним увалама и на сњегове чије се "опљење довршава. У читавој шуми чуле су се само двије кукаВице, како набрајају године живота људима, који су тако дуго и тешким средствима убјеђивани да немају право да живе. Један орао, млад или подмлађен прољећем, кликтао је невидљив у

плавети. ; “ -

— Лако ли се и лијепо њему живи, мој брате и друшкане! рече гуслар показујући у висину. — Од свих живих створења на Земљи, он један зна шта су сласти свијета и живљења без горчине...

— Јесте, кокошар и пљачкаш, добро он живи, — дометну Тади ја и одмах посумња — или се само нама тако чини. Само, знаш, ту са мени сљепило природе не допада: пчелу, на примјер, која за једно кратко љето направи оно дивно чудо од цвијећа и од саћа, рано коси без милости, а овој грабљивици што само смрт сије даје по сто

»,

МАУ чуо во Сваки“

ај

ВОН а Ру ар а Ар ава с 5