Наша књижевност

462 р Књижевност

Видио је кад је Тадија, сав у крви, пројурио поред обале „као зрно из пушке“, и кад је ускочио у матицу н пао под оним плотуном. Послије је ваздан гледао како четници под њемачком стражом ваде из воде и купе с обале затвореничке љешеве и како у оном јошику копају плитке гробове и сахрањују по двојицу у једном. Од мртвих је препознао Ојданића и Тому Књажевића а послије су донијели Томељића, гардисту Пековића и још неке изгинуле у оној шуми изнад потпорног. зида. Рачуна се да је, што у води а што на обалама, погинуло више од тридесет људи — а још толико је остало оних што нијесу успјели ни да покушају бјекство. Од њих је десет јутрос стријељано, Мишо Вуковић и стари Рељић међу њима, а остали су под јаком стражом затворени у некој бараци на Матетшеву, те и даље чекају посљедњи час. ~

Четнике је: тај јучерашњи покољ прилично погодио и поди-

јелио: официри су се уплашили од побјаглих партизана и нарачу“,

нали да их има више од стотину, а редови, још одавно кивни на старјешине, увеличавају тај број и његов застрашујући значај колико год могу. Многе официре и главаре тај страх нагони да добровољно пођу у њемачко заробљеништво. „То је као поручено, кажу, једини наш спас“.

Синоћ су се четници још више расхладили. Одвели их Њемци па преноћиште: на мочварну матешевску ливаду ограђену бодљикавом жицом. Одоздо мокро, одозго киша роси а с ријеке их хладан вјетар маглом бије... Не једном него стотину пута су опсовали Дражину браду и војводину празну главу и „официре-издајнике“ којима су Њемци ипак допустили да склоне главе у нахереној штали гдје се коњи не пуштају јер је опасно да кров не падне на њих. Гладни су, од јуче ништа нијесу бацили у жвакалицу а многима је и дуван понестао па су се зато још више ускосили. Ваљда да плате конак или да се умилостиве и претплате за следећи, послали су официри јутрос опет Јована Марковића и Обрадовића да кроз онај народ препознају и лове комунисте. Само тројицу су препознали, а онда се узбунила маса: испљували Обрадовића, искајишали Марковићеву доламицу, раставили га с камилавком и истјерали у крај као коња из гумна. Углавном, на оној угаженој ливади, засутој изметом и на брзину обријаним брадама, распао се и расточио и посљедњи шав четничке вјере, организације и старјешинства.

Пред подне су Њемци почели да врше избор у тој маси затвореној жичани тором. Одбацују све старо, кљасто, сакато и за рад песпособно — тако је Рајчића, непознатог у оном мноштву, још једном спасила „златна грба“. Јасно се види, и у то сад нико не сумња: траже Њемци људство за тешке радове „товарију“, како кажу сами четници — неки срећни што ће макар тако побјећи од пролетера, а други несрећни, јер предосјећају да више никад неће видјети ни своју кућу ни укућане... аЕ

Најзад младић заврши причу и зачуди се како је издржао да тако дуго говори и како су то сви они, пет снажних и см јелих људи,

.

| | |