Наша књижевност

И РРНВНН

РОВ:

ери А

са етно оће

| | |

_ кућа, женске ч

= То је сигурно напад на Подгорицу! — рече Момчило Лукић дрхћући и блијед не само од одушевљења него и од забуне какву осјећају мекушни људи при помисли на мјеста гдје се лије крв и царује бол. .

— Овако се у Јулском устанку чула борба с Вељег Брда, само: мало мање — рече Драгушић и утону у слушање као у успомене.

— Није ти оно ни Веље Брдони Подгорица, — обори Горичић њихова нагађања. — Вјештији сам ја овоме терену: ово ти је борба на Биочу. И видиш, тачно се обистини оно четничко шапутање:- „Иде Сава Ковачевић на Биоче, оће да забрани Енглезима долазак на Балкан“. То они шапућу, уплашили се, а ја слушам па све мислим: „дај Боже да тако буде!“ И ево је изгледа кренуло таман тако. Ну про-

„будите Тадију да и он чује ову музику, сад се неће наљутити.

Чемеркић се бјеше већ и сам пробудио и устао. Истрча заједно

- С дјечаком и стаде да прислуша с изразом дјечачког усхићења на

лицу. С његових отечених образа нестала је она сјенка замишљености, умора и сна, а замијенио ју је широк осмијех среће која је изненада озарила и забљеснула мутне очи.

_ = Је л оно Биоч, као што ја кажем» _—_ упита га Заро.

— Бога ми, коло на Биочу! — потврди Чемеркић и осмјехну се — А има и овамо ближе, уз ријеке, нека се лијепа пјесма чује... и ту, као да се сјетио нечег што је изнад свега важно, викну — Значи: Свадба, она што сам вам причао, с људским месом! Ако, ако, нек пламти за срећу, за свагда! Ајде људи, ајде другови, да. крећемо с ове стопе! :

= Шта — испријечи се пред њим Горичић играшири дуге руке да га задржи. — Богами нећеш мрднути док не смакнемо оно што сам спремио! Гладни да ми одете с кућнога прага, је лиг Не вала, што се нећемо бити док роса пане! Прво ова наша мала свадба, а послије она велика; на њу ћу и ја с вама, а шта да чувам овдје: сто година — деведесет гроша.

И поведе их у своју пространу камену кућу, сазидану по свој прилици од оно америчке зараде. Тамо су их за постављеним столом чекали Горичићеви комшије и пријатељи: седам-осам младића, два три старца који су се једва искобељали из оне четничке гунгуле на Матешеву а сад хтјели да виде те „спашене кемунисте“; најзад, пуна

тољади заузете спремањем и: услуживањем. Тадија с друговима бјеху оставили најбоља мјеста у врху „софрг“ и под прозором. Одмах им налише чаше п понудише мезе, па почеше разговори и упознавања уз обавезно међусобно надвикивање. Нађе се ту и један од Чемеркићевих сарадника у криумчарењу албанског дувана — препознао га је не по окрасталом-лицу него само по гласу кога је добро запамтио у ноћним сусретима. Њих два за свој рачун ударише у успомене и распитивања, док су остали пијуцкали, загријавали се и разигравали наздравичарске и говорничке способности. Онда дође печење у жутим дрвеним карлицама и тањири, каленице, дрвени ваганчићи са сиром и скорупом. Навалише Тадијини другови да их |

. 1

а ~