Наша књижевност

Књижевност

414

било дивота погледати. У почетку се ни сам Тадија није много боље одупирао овом искушењу; понекад би само застао да прислуша чује ли са још борба на Биочу, па опет продужио снажним темпом. Најзад се уплаши, престаде и поче да опомиње другове:

— Помање! Еј, шта мислите; празни су стомаци, разбољећете сг.

Али се гуслар није дао збунити.

__У овоме ти не признајем старјешинство, него ако хоћеш да се такмичимо! А говор мож држат, то се и тражи.

"И стварно — они старци почеше говоранције уз здравице, наздравише Тадији и тако га лукаво примораше да и он одржи говор.

Од тога се највише плашио, јер је он умио рећи шта треба кратко и јасно, умио се и свађати духовито, страсно и неуморно крешући противнику у очи оштре истине као жаоке — али, овако, испрсити се пред људима и свечано им причати оно што већ знају, што виде а што нико не пориче, чинило му се у најмању руку бесмислено. Никад у животу није одржао здравицу, није га запало од старијих, богатијих и говорљивијих — и није му било жао што га је поред осталих и то добро разминуло. Надао оз да ће му се и сад некако проћи без тога, а кад видје да-не може — устаде држећи чашу у руци као жеравицу. Прво промисли како да их ослови. Да им рече „ЈБуди“ то је некако-далеко; рекао би им „другови“ али им то може бити много; нијесу још зрели за тај назив; ако им рече „браћо“ ту ријеч су опоганили четници... Најзад, пошто му се учини да ЈЕ изгубио много времена у том тражењу, поче без икаква наслова:

— Ову чашу ја подижем ни у моје ни у ваше здравље него 34 сну онамо борбу што се води, те се земља од ње тресе. За ову нашу сиромашну земљу није првина да чује борбу, него би било тешко набрајати, и то само научењаци знају, све њене борбе, па и они тек пошто прочитају из књига. Е, од свих тих борби, ова је понајславнија, а сад ћу рећ' зашто ја толико уздижем ову борбу мимо све друге. Ово је, људи моји, револуција!... 3

Ту стаде сјетивши се да људи у овом забитном засеоку Лијеве Ријеке не читају књиге, немају сви баш најчистије појмове о револуцији и да зато ово објашњење мора некако друкчије објаснити. Тражио је упоређење, пословицу или ма какву поштапицу којом би се помогао да им учини јасним оно што се њему одавно чинило јасно и познато. % :

— Револуција, људи моји, то значи да се ми не боримо за господске касе, да се опет напуне, и за нечију туђу славу и да нам одмах чим Њемци обрну, наши мангупи ставе краљеву рогљу за врат и да ту рогљу назову Јереза, Јенеса или Јаре-седере. Револуција значи да се никад не врати оно старо кад су омладину гонили жандари а мене и вас с друштвом и жандари и финанси и позивари, банкари, писари, пандури и сваки ђаво са његовим адвокатским кљусама...

— Дабогда се то старо никад не вратило, ка што мн неће! убаци Рајчићева сестра, а неколико мушких и женских гласова по-

.