Наша књижевност

Свадба у 415

нови за њом ту лозинку устаничких дана. Охрабрен, Чемеркић,

настави:

— Револуција... — мучио се и даље с тим мађијским именом покушавајући да пред овим сиромашним паметима откључа и открије његов богат унутрашњи садржај — То је да нас неће гулити појединци извјежбани, да девет кожа скину с радног народа, нгго ћемо ми њима да скинемо и оно што су прије рата нагулили с наших леђа, а то богами и није баш ситница! А онда се неће радити по законима што су их они сачињали за своју потребу, него ћемо да исфабрикујемо наше законе за нашу потребу. Ето, зато ја кажем да је црвени барјак пролетера у неку руку сватовски барјак: пошли. су људи у борбу да освоје и привјенчају народу најљетшу љепотицу на земљи, правду и слободу заједно, срећу једном ријечи. Знаш како оно код нас: поп пита је ли младожења способан, је ли сазрио; има и овдје један зли поп што пита из најтежег калибера је ли наш народ сазрио за ту срећу, а пролетери му одговарају „бум-бум“, „бум-бум“, јесте, попе, јесте значи! Једно коло на Биочу, друго на Сињајевину, треће преко Дрине а четврто бог те пита, у Босни ил у Лици и гдје све није. Што више то боље, нек је са срећом!

Спусти се на клупу сав ознојен и уморан као да је ваздан косио. Очекивао је да ће сад домаћи, по старом обичају, одредити неког свог говорника да надмаши госта висином тежњи, дубином мисли, лукавством наговјештаја или љепотом ријечи у здравици. Изгледа да су на то наговарали једног сасвим бијелог и достојанственог старца, сличног свецу, али овај одложи за касније. >

На другој страни су се они младићи сашаптавали нешто, а онда одједном сложно запјеваше.

На граници крај Србије Црвени се барјак вије...

Од те познате и драге борбене пјесме Чемеркића као језа подиђе њему дотле непозната, чудна милина. По разливеним блаженим осмијесима на лицима другова видје да је исто или слично осјећање за-

владало и код њих.

Ај, нека га нек се вије Гледати га мило ми је, Под њим бити још милије, Под њим јато соколова...

Пјевали су младићи даље. Да им не би сметао, Тадија шапатом упита Драгушића:

— Је ли се ова пјесма нешто промјенила, ил ми се чини2 _ — Промјенили су је, Тађо, и уљепшали. Као што видиш, Партија је радила и без нас: „Кога нема без њега се може“. Сад тек

видим колико смо изостали, изгубили, закаснили... Стид ме — тужно заврши Драгушић, :

ПАН Па а ен ни

КА НА Г ОДУ лак о МР с“.

фи з Дека сују

БИ ал ва.

4 ј у : 47 Пи аса а Ка ја ада

13 о