Наша књижевност

чије Ио

,.

416 Е ј _ Књижевност : „ Е

— Опет ти твоје теорије, иди збогом! Ако си закаснио, пожури

" па ћеш стићи, а не овако „сузе лије код ракије“ — корио га је гуслар

који сматра да се туга и ракија не трпе. | — Оно што је прошло, не враћа се, — објашњава Драгушић,

али се гуслар не да тако лако увјерити: а

— И не треба да се враћа, фала богу што се не враћа! А сваком је по нешто прошло, па се људи не убијају ради тога него бију и грувају док могу — и искапи чашу за доказ.

— Е па, ред би било да кренемо, доста смо се налијевали! закључи Чемеркић плашећи се више од гусларева весеља него Драгушићеве туге.

Лукић и Драгушић се сложише да треба поћи. Гугић се правио као да не чује или не разумије, а кад га ипак примораше да се -изјасни, он их прокле: >

— Који вам је ђаво, ни добро вам не помогло! Сједиш, пушинш, пијеш, једеш, агитујеш и уздижеш људе и не мораш да киснеш; куд ћеш боље од тога» А ви запели као да сједите на трњу. Чекај, брате,

· није сва борба пушком него треба и мало пропаганде!

Нарочито је гуслар био расположен за пропаганду. Сит, зајапурен и стално насмијан — био се потпуно сродно са својим новим познаницима док им је причао редом о Моши Пијаде, с-којим је заједно сједио у одбору, вечеравао и остајао без вечере, о Титу кога је само једном видио на Шћепан Пољу, и о Ивану Милутиновићу највише: 5 Е

— Иванчић, лак ка перо и мали, није ми ни до рамена, ал јака дуга човјек, ватра-човјек! И памет, што је то памет: једном да те види, и ти си као у књигу уписан, никад те више не заборави. А душа2 Па у њему и нема ништа до оне четири кости укршћене и она душа што их креће без смирка и починка по дану и по ноћи, а све за народ.

Ех, ако будем те среће да га још једном видим, шта ли ће ми рећи»...

— Слушај — искористи Чемеркић прекид — Вакат је да крећемо! - - — Чекај! —" зачуђено га погледа гуслар и с неком упадљивом комоцијом рече: — Ти си одржао лијеп говор, што се каже на ли-

нији, а сад ћу ја да све то испланирам и кажем у пјесми. Пјесме се лако памте и далеко стижу, добра су ствар пјесме! о

Чемеркић се намршти. „Овај је пијан“ помисли и забрину се како да га извуче из друштва прије бруке. „Ах проклета ракијо, мало ми је јада и без тебе! Бар комунистима би требало забранити да је пију...“ — рече. у себи а гласно поче да моли гуслара:

__—- Знаш, немој пјесму!... Није политички а није ни лијепо: мртви падају, а ти пјесму. Сјети се колико смо их само јуче и прекјуче изгубили. К : 5

__ Осветићемо их, почели смо!... Ја баши оћу о тој освети. — Слушај па немаш ни гусала, батали! Остави кад те молим, немој да си такав! Још да се љутимо сад ... Е

“

иааанрнанививннрсљаскнаоти