Наша књижевност

притутнуни

димне дер

ДВЕ КЊИГЕ И ДВЕ ТРАГЕДИЈЕ

— Поводом фототипија двеју старих књига у издању Матице српске —

Ко проучава нашу старију књижевност зна колико су ретке штампане

·_ књиге не само из петнаестог или шеснаестога века, него и осамнаестога чак!

Има књига о којима се само посредно зна да су штампане, али се данас нигде не могу наћи, ни у јавним библиотекама ни у приватним књижницама. Обично печатане у неколико стотина примерака, оне-су током времена уништаване и пропадале те су многе од њих данас врло ретке, или их уопште нема. У дсамнаестом веку, на пример, објављено је ћирилицом око 280 књига и брошура; са законима, проспектима и другим сличним публикацијама тешко да би наша библиографија могла забележити триста бројева из тога столећа. На први поглед изгледа да тако мали број издања није тешко сакупити, па ипак, колико нам је познато, нема ни једне библиотеке која би имала више од половине тога броја. А међутим, врло је важно проучити издања тога времена, јер су осамнаести век и почетак деветнаестога врло знаменити за нашу културу, као доба буђења нашега народа, борбе за успостављање државе и заснивања наше нове књижевности. Требало је, дакле, наћи начина да наша стара издања свакоме буду при руци, да се не рече. Једнога дана: Зјауозетрјса зипЕ. поп Јеогштит.

Матица српска, управо њена библиотека која је од неког времена средишна, главна књижница за сву Војводину, почела је тим поводом остваривати Брло корисну замисао: да копира, подражавајући колико се год може, поједина стара издања у више стотина примерака, како би се библиотеке, семинари и друге установе снабделе верним копијама ишчезлих старих српских књига. Данас су графичка средства прилично усавршена и, сем хартије, доста је лако све друго подражавати. С малим трошком и да. сваком буду доступне ми ћемо, дакле, имати сваку важнију стару књигу, наравно ако прилике допусте и ревност потраје да се ова намера изврши до краја. Орфелин, Доситеј и други стари писци, наши први листови Сербскијановини и Славесно-сербскија Вједомости васкрснуће поново пред очима потомства онакви какви су били и пред очима савременика.

Два таква покушаја већ су учињена. Један је Фи зическоје сочиненије о изсишенију и раздељенију воде у воздух, и изјасненије разливанија воде из воздуха на земљу од Емануила Јанковића, штампано у Лајпцигу код Тајбла године 1787. Од ове књижице знало се пре првог светског рата само за један примерак у семинару за физику београдскога универзитета; после рата није нађен и све донедавна мислило се да је ова прва српска расправа из физике потпуно нестала. Срећом,

Ипак се нашао један примерак и сад је умножен. Иако научно-популарна