Наша књижевност
ПН аи ар ЕМ Ре
Књижевност
482
расправа, ова књижица је значајна јер је међу првим модерним научним списима на нашем језику. ; Друга књига, која је сад верно пресликана, такође је врло ретка. То је Сало дебелога јера либо (или) азбукопротрес коју је претходник Вуков, Сава Мркаљ, штампао у Будиму 1810. Емануил Јанковић и Сава Мркаљ — два пионира српске културе, на чије ћемо трагичне ликове овде потсетити читаоце, јер њихова борба ин
дело то заслужују.
1.
У својој историји књижевности, Шафарик бележи да је Емануил Јанковић ређен у Новом Саду. Али је у протоколима универзитета у Хале, на коме се школовао, забележено да је из Београда у Србији. Што је рекао да је из Србије, то је свакако учинио из патриотизма, да не би морао бити Нипгагиз зато што је из Нипсапае. И Доситеј, кад се четири године раније уписивао на исти универзитет, изјавио је да је из Србије, да би се обележно као Србин, али је тачно рекао своје место рођења. Занимљиво је, међутим, да Јанковић наводи баш Београд.
Човек се и нехотице сети да је Нови Сад добрим делом наставак Београда. Кад се год. 1739 Аустрија, која је преко двадесет година држала Србију ло Западне Мораве, повукла преко Саве и Дунава, тада је из Београда изишло са ћесарском војском и српско становништво. Населило се у Варадинском Шанцу који је идуће године постао град Нови Сад с општинском самоуправом, по свој прилици баш због прилива београдских трговаца и занатлија. Затим су се насељавали и Босанци, Херцеговци, Македонци. Можда је и отац Јанковићев прешао у Нови Сад из Београда, па зато његов син није наводио место рођења, него одакле је пореклом; појава разумљива у нас због сталних сеоба. По неким чињеницама изгледа, међутим, да му је породица из Босне. У сваком случају, архивска истраживања доказују да се родио у Новом Саду, ма одакле му се доселили родитељи. Али ово истицање Београда мора имати неко дубље значење. Видећемо доцније да Јанковић ставља Београд и на насловне стране неких својих издања. Ту је по свој прилици дошла до израза мисао његова и његових савременика да је Београд средиште нације и будуће српске државе у коју је сваки Србин, ма где био, при крају осамнаестога века чврсто веровао.
Година рођења није тако сигурна. Шафарик каже: „око 1758“, али кад се има на уму да се тек године 1786, дакле у двадесет и осмој години, уписао на медицину у Хале, може се претпоставити да се родио и доцније. Био је син имућних родитеља и, ако није раније лутао по другим универзитетима, није вероватно да је тако позно отишао на високе школе.
У предговору поменутога Физическога сочиненија, обраћајући се генералу Симеону Зорићу, коме је посветио ову књижицу, Јанковић каже: „Прошастог пазара у Лајпсигу, сподобио сам се чести с једним благоразумним и љубведостојним Господином ... Вашој екселенцији добро познатим, о разним ученим вештма (стварима) разговарати се, које ми је повод дало
њихово