Наша књижевност

483

Књижевни. преглед

ови' неколико листа основати... и со тим оце српске к ревновенију националне: ползе возбудити, што би њи ова ревност за наукама, које су... средство к нашој срећи и благополучију, к оној високости дошла да сва њиова желанија к овому концу (циљу) приведена буду: ~.. своју децу или своје потомке у“ једном реду са своји... просвештени комшијама видити.“

Ко је тај „благоразумни и љубведостојни Господин“ с којим се Јанковић сусрео у Лајпцигу и који је у њему пробудио тежњу да просвећује свој народ > Свакако Доситеј. Он се баш тада бавио у Лајпцигу и дописивао се са Зорићем, који је за своју академију у Шклову тражио наставнике. И сам Доситеј мислио је да иде Зорићу, па је желео да има још кога ученог Србина као сарадника. Дакле, свакако Доситеј, иако је мало чудно да Јанковић године 1787 и по имену не помиње свога учитеља који је тада већ био објавио своја прва дела и већ се прочуо у нашем народу.

Јанковић није отишао у Шклов:; желео је да послужи свом народу.

Пре тога, код истога штампара у Лајпцигу, био је објавио превод Голдонијеве комедије Терговци. Две године доцније (1789) даће још једну „наравоучителну“ комедију: Зао отац и неваљао син, или Родитељи, учите вашу децу познавати, опет превод од једног, иначе с правом заборављеног писца, Ксавера Старка. Штампавши је у Бечу, Јанковић се затим враћа у Лајпциг, где код свог старог штампара објављује и трећи превод, Благодарнога сина, веселу сеоску игру од Јохана Јакоба Енгела. : > И у овом послу пионир, увиђајући значај позоришта које треба да у нашем народу шири и утврђује здрава морална начела, Јанковић се труди да У чистом народном језику створи један пристојан позоришни репертоар. У Благодарном сину он чак посрбљава имена и преноси радњу у Банат. Први писац једне природословне расправе у нас, он је, дакле, и први наш позоришни писац, који је већ на самом почетку на високом ступњу свога посла.

Али се делатност Јанковићева не задржава само на књижевном раду. Он увиђа да књига може користити народу тек онда кад прибави већи, број читалаца, кад буде изишла из уског круга елите и оно мало тадашњих љубитеља. Зато је потребна српска штампарија и књижара, не у Бечу, Лајпцигу, Венецији, него на српском земљишту, у рукама Срба, а не странаца.

У том тренутку постојале су у Европи, ван Русије, свега четири штампарије које су узгред имале и ћириловска слова: Тајблова у Лајпцигу, Курцбекова у Бечу, Пане Теодосија у Млецима и штампарија католичке пропаганде у Риму. Папина и Курцбекова биле су уствари инструменти власти непријатељске српском народу, Тајблова и Теодосијева обична трговачка предузећа.

Јанковић одлучује да у Новом Саду оснује штампарију и књижару, да од њих начини средиште књижевнога рада и културне делатности. То је доба кад се у Срба јавља велика нада да ће се коначно ослободити од Турака; Београд је за кратко време опет У рукама Аустрије која у савезу с Русијом ратује против Турске. И Јанковића узноси то надање. Пошто се неко време упућивао у Прагу у штампарске и књижарске послове, он набавља од свога“ лајпцишког штампара машину, ћирилска и латинска слова, а у Прагу купује већ готову књижару са стовариштем немачких и француских књига. И убрзо се у Новом Саду појављује неколико књижица и брошура на којима, при