Наша књижевност

+ Ре Ае “ ~ ~

484 _ > Књижевност

дну насловне стране, поред имена штампара стоје оба града: Нови Сади Београд. ;

» Али зашто су те књиге немачке и латинске)» Зашто на њима стоји „Мешзаћ: ипа Вејотад, ђе! Етапџе! Јапколу/ 5“, а не „Сербска књигопечатња и књигопродавница У Новом Саду и Белграду 2 Зашто излази велики каталог књига, слика, музикалија немачких и француских, а о српском каталогу нема

ни помена - =

ер гасоефа. Велика драма Јанковићева живота отпочела је. Власт не допушта да се српске и румунске књиге штампају у Новом Саду, далеко од очију владе и цензуре. ј

Као и досад, оне се могу штампати једино у Бечу код Курнбека. Узалуд Јанковић покушава да се с њим нагоди да му Курцбек уступи учешће у привилегији овај преко власти тражи да се Јанковићу забрани рад. Јанковић се брани и доказује како Курцбек штампа лоше, са грешкама, и како су му издања скупа, али је све узалуд; аустриска влада не допушта да Срби у својој средини имају своју штампарију. :

Из аката, који су се сачували о том прегоњењу, ми узгред сазнајемо за још једно дело Јанковићево. Бранећи се од Курцбека он наводи и свој књижевни рад, дела која је објавио и књиге које су му још у рукопису. Од штампаних дела ту је и Кратко животописаније маршала Лаудона, освајача Београда, дело које нико досад није видео а, ето, постојало је. Још једна српска књига коју ваља пронаћи. Помињу се ту, затим, и његови рукописи: „Морална филозофија“ и „Начало мудрости“, који су пропали или леже негде заборављени.

Јанковић није стигао да их изда, као што није успео да објави ни једну српску књигу. Већ болестан, свакако од сушице која га је гонила на тај грозничави рад, на журбу да што више отме од смрти, Јанковић је умро У Суботици ујесен године 1791. Преминуо је, како изгледа, враћајући се из Беча где је тражио допуштење да његова штампарија“ може штампати срџске књиге,

За четири године, од 1787 до 1791, Јанковић је објавио пет својих књига, основао штампарију и књижару, — посао велики и у наша времена кад се гази већ давно утрвеним стазама и прогазима. Какав је тек напор морао бити кад никаквих прогаза није било, кад се то морало тек започињати.

Идуће године умро је његов супарник Курцбек. Штампарију и привилегију коју није хтео уступити Србину Јанковићу, продао је пред смрт Србину Стефану Новаковићу, такође патриоту Јанковићева кова, али овај, нажалост, није ни у владика, ни у српских племића и газда могао наћи капитала да одржи и развије ово народно предузеће. Морао га је продати будимском универзитету који га је утопио у своју штампарију.

Та је иронија дошла после трагедије да је јоџ више појача. А Јанковићева штампарија и књижави прешла је у руке његова брата и синоваца да још дуго животари. Животарила је чак и кад су пале забране о штампању српских књига, јер није било човека, није било Емануила Јанковића. То је друга иронија.

1) Наравно, немачке и латинске само по језику; садржина је и ту српска. Једна је од њих КигхсеГаззје Абћапашпе пђег фје Мегфепоје ипа 5ећскоаје дет зетђасћеп... Мабоп 1п дет Котегтесће Опсагп, коју је исте године (1791) штампао и на латинском. Да јој није можда и писаца

динара

| |