Наша књижевност

„се

· Позоришни преглед па 491

извесном иронијом и скепсом и зато свој херојски, романтични комад у стиховима назвао комедијом и, уза све симпатије за прошло и херојско, пропратио га благим призвуком ироније и потсмеха какав се јавља на лицима старијих људи кад се сећају заноса и заблуда младости. Своме јунаку, хероју драме, песнику и кавгаџији Сирану, уместо танких брчића наместио је носину, носекању целу која „у полуострва може да се броји“, томе јуначини и небојши улио је страх од жена те је пред њима мањи од макова зрна, дозволио је да се томе. прзници некажњиво наруга голобради младић који тек што.је дошао у кадете, и најзад, тај јунак из Араса и бојева триста, који је хтео да умре „с мачем у срцу, згођен од хероја“ пао је уствари од цепанке испод кућних стреја, у. заседи мучкој — да ироније — од једног лакеја.

По тој иронији, по томе потсмеху, има извесне сличности између Сирана и Дон Кихота — и без намере да се пореде та два дела по вредности и у основи толико различна. Као и Дон Кихот, „витез тужнога лика, који је окићен свим племенитим особинама правога витеза, а јаше на раги и на глави, уместо шлема, има берберски тањир, и Сирано, претставник француског витештва из галантне епохе Луја ХШ има грдну носину, без пребијене је паре и носи кожни грудњак док су други у свили. Док Дон Кихота пребијају крчмар и његови момци због неплаћеног рачуна, Сирано, који је као и Дон Кихот, желео херојску смрт, умире од ударца лакеја кога су најмили људи које је задужио својим заједањем. Док се Дон Кихот бори са ветрењачама, Сирано се у последњем чину мачује са смрћу. Један и други заљубљени су несрећно, и једном и другом се срећа наругала, а сам назив комада — „херојска комедија“ — који се сасвим необично за комедију свршава тужно, са смрћу, указује на необичну мешавину херојског романтичног 'заноса, галског, провансалског хумора и тихе сете од које је направљен овај комад и која, уствари, објашњава његов успех и одваја. га од његових романтичних узора, па и од осталих комада самога Ростана.

Играти „Сирана де Бержерака“ није лако, а играти га добро тежак је задатак и за врло искусна позоришта. Претстава захтева учешће већег броја глумаца, први и четврти чин — сцена у Бургоњској палати и на бојишту код Араса — траже вешта сценска решења: са исувише сценске вештине претстава прети да се претвори у оперски спектакл, без довољно живости и блеска она може да се сведе на досадну, сентиментално отужну мелодраму; у њој мора да има довољно духа за комедију али се не сме претерати са шалама да се не би прешло у лакрдију, у њој треба да буде и сете — таман толико да комедији даде извесну тежину — али се не сме да изазива јевтине сузе; у њој треба да буде локалног колорита и боје времена, јер би без тога била неразумљива,

али то не сме да буде све јер би иначе остала празна. У њој треба да буде

и љубави, јер то траже писац и текст, али то не сме бити главно, и најзад, и поред несрећног и тужног завршетка, она треба да одише поуздањем, свежином и: оптимизмом.

Имајући пред собом све те тешкоће, а уза се релативно мало позоришног искуства јер му је то прва самостална режија, Брацо Борозан, који се први међу млађом генерацијом наших режисера подухватио тако крупног и тешког задатка, успео је да оствари солидну претставу, којој недостају извесне одлике, али која, посматрана у оквиру рада Народног позоришта, претставља успех. Та претстава, коју карактеришу озбиљност са којом је рађена и упорност с којом

'