Наша књижевност

492 - Књижевност

су израђивани поједини детаљи, носи још у себи извесну крутост и укалупљеност првог самосталног рада. Поред мањих омашки — у првом чину није се довољно чуо текст, у четвртом су наивно решени грудобран и борба, а у последњем је сметао стилизирани, пирамидални положај сестара у манастирској башти — режији би се највећма могло замерити да је била одвише спољња, да није умела да у комаду нађе неки унутарњи ослонац, што претстави није дала довољно живости и покрета кроз све време и што је, као и све претставе београдских позоришта, трајала исувише дуго и то не само због паузи између чинова већ и због паузи којих је било и између речи.

Играти Сирана подвиг је за себе. Посвећен Коклену, који је, судећи бар по овој улози, морао имати колико талента и вештине толико и развијеног намћења, Сирано тражи од глумца да савлада огроман текст, да се све време налази на сцени, креће и говори, понекад и две странице без прекида. Љубиша Јовановић, који спада међу мали број глумаца код нас који с успехом могу да играју ову тешку улогу, играо је Сирана помало сировог, грубог и стесаног од једног комада. То можда није био Сирано каквог смо раније или другде гледали или каквог смо очекивали да видимо — ружан истина и носоња, али брзог духа, лак на одговору, хитрог покрета, жив, супериоран духом као песник драмски писац и филозоф, а као Француз, Гаскоњац и Паризлија, жовиалан, ироничан и готово циник. Уместо тога Љубиша Јовановић дао је Сирана војничину од заната, гаскоњског кадета прекаљеног у борбама, са кога још није спала прашина бојних поља, који је духовит али на војнички, помало сиров начин, који је вазда у кожном грудњаку и посувраћеним чизмама, али иза чије се грубе спољашњости крије племенита душа поштењачине и добричине. Међутим, ма какве биле наше претставе о некој улози, несумњиво је да глумац има права (а рекло би се да је то и дужност правих и великих глумаца) да улози даје и за њу налази и своје сопствено тумачење само ако је уверљиво и ако не излази из оквира комада и не изневерава писца. Да није тога било би само улога, а не и глумаца и зато је и Љ. Јовановић, тражећи израз који би у исто време био и његов и Сиранов, искрен и уверљив, имао права да избере да игра Сирана који боље одговара његовој личности и његовом начину игре. Отуда је у његовом Сирану било више дубоко хумане племенитости и доброте, која је највреднији елеменат Јовановићевих „позитивних“ улога, а мање француске живости и елеганције духа. хе

Роксана Олге Скригин, играна искрено и са шармом, била је несташна, „лепршава, наивна и љупка „Магдалена Робен... сироче... иначе Роксана“, незаштићена девојка коју прогони распусни конт Гиш, каћиперна помало али на симпатичан начин, и дирљива због искрености њене љубави. Она је имала нешто од љункости и несташлука субрете, и једина је на претстави измакла иронији писца којој није избегао ни племенити и добри Ле Бре, „који стално гунђа“. До Скригинове је било, а и од режисера је зависило, да се определи за такву Роксану, или да одлучи да игра каћиперну даму, навиклу да са балкона — у позоришту или код куће — посматра свет, да влада људима, и заноси срца, да заповеда, да говори о љубави, па и — да прима нимало наивна удварања Тиша и Валвера. Роксана Скригинове доживљује трагедију и слом, друга, пошто ћудљиво и кокетно прихвата љубав Кристијана, после његове смрти, у романтичној херојској пози одлази у манастир да би се посветила успомени човека