Наша књижевност

Позоришни преглед : ЈЕ 493

који уствари није постојао и да би чувала „Кристијаново“ писмо које је —

опет Ростанова иронија на рачун романтичних заноса — уствари писао други. Као и Сирано, који поносно и до краја брани своје достојанство џи част — перјаницу белу —- тако је и Роксана до краја верна и истрајна у својој љубави.

У томе је хероика главних лица комада, његова комична или трагикомична страна је у томе што су идеали за које се боре уствари — самообмане, шимере. Роксана коју је Скригинова изабрала да игра је једноставнија, она друга је сложенија, тананија и — ближа Ростану. Роксана коју је Нада Шкрињар играла

у алтернацији, била је на истој линији; женственије и топлије али још мање прециоза.

Плаовићев конт од Гиша игран сигурно, заокругљен и мотивисан као личност био је од прве речи коју изговара на претстави у сали Бургоњске палате, ла до последњих речи у петом чину — „болестан Шпањолац“. Узимајући те речи, које означавају боју трака са Гишевог огртача, за основну карактеристику Гишеву, он се те девизе држао доследно све време дајући Гиша увек

хладног, отменог и одмереног, али са једним назалним тоном у изговору који помало постаје манир.

Кристијана, на махове доброг —- кад је пркосан младић и плашљив љубавник — али у целини недограђеног, играо је Васа Пантелић. Божа Николић био је врло добар Рагно. Миодраг Лазаревић, који је тек одскора дошао У Народно позориште У улози племенитог Ле Бреа, пријатеља Сирановог, истицао се пријатним гласом, лепом појавом и држањем у коме је било склада и мере.

Остварењу ове тешке претставе помогао је цео позоришни колектив, а међу

мањим и епизодним улогама истичу се Љубомир Дидић У улози кесароша пи Северин Бијелић, један од песника.

Ерих КОШ