Наша књижевност

5 (2 ИЕ а 5

ЂОРДАНО БРУНО __-поводом 350-годишњице његовог спаљивања —

Преломне епохе у развитку човјечанства увијек су избацивале на површину и своје велике људе: револуционаре, политичаре, филозофе, научнике, умјетнике, који су се смјело хватали у коштац са схваћањима, обичајима и навикама раздобља која су. пропадала и у својим дјелима одражавали тенденције новог раздобља. Једна таква велика личност, „гигант учености, духа и карактера“, како каже Енгелс, која се појављује у преломној хисторијској епохи из феудализма у капитализам био је италијански филозоф Ренесанса — Бордано Бруно.

Говорећи о овој великој друштвеној епохи која је одредила и филозофске погледе њеног Ђордана Бруна писао је Енгелс: „Сувремено природознанство... почиње < оном грандиозном епохом, када је буржоазија сломила моћ феудализма, када се у позадини борбе између грађана и феудалног племства појавило бунтовно сељаштво, а за њиме револуционарни претходници сувременог пролетаријата са црквеном заставом у руци и с комунизмом на устима, с епохом која је створила монархије Европе, разорила духовну диктатуру папинства, ускрсла грчку старину и истовремено с тим постигла највиши домет умјетности у ново вријеме, које је разбило границе старог свијета и први пут, стварно говорећи, открило земљу.

То је била највећа од револуција, какве је тада доживјела земља. природознанство, које се развијало у атмосфери те револуције, било је скроз револуционарно, ишло је под

руку с пробуђеном- новом филозофијом великих Талијана, која је дала своје мученике на ломаче и у тамнице. Карактеристично је, да су се протестанти такмичили с католицима у тим прогонствима. Први су спалили Сервета, други Ђордана Бруна. То је било вријеме коме су били потребни гиганти и које их је родило, гиганте учености, духа и карактера. То је било вријеме које су Французи правилно назвали Ренесансом, протестантска пак Европа једнострано и ограничено реформацијом (Дијалектика природе).

Идеје Ренесанса биле су уперене против средовјековног теолошко-сколастичког погледа на свијет, у коме су доминирале двије основне мисли. све што није од бога, што се противи божјим начелима вјере и мудрости, то је сатанско; овај- материјални свијет, све овоземаљско, човјек од меса и крви, ова земаљска долина суза све је то ништавно, пролазно и. само један пут за ступање у царство божје на небу; тамо се пак долази путем аскезе, шибања тијела, потпуног предавања себе богу. Друго, центар свемира око којег се окрећу небеска тијела била је земља; на земљи је све створено ради човјека, а бог је створио човјека да њему служи.

Неограничена власт теологије У средовјековном погледу на свијег проузрокована је чињеницом што је католичка црква у феудалном поретку једна од најјачих економских политичких снага, најмоћнији и најсигурнији стуб тог самог система. С обзиром на то свака борба против феудализма морала је бити уперена про-