Наша књижевност

Белешке

тив римокатоличке цркве и њене идеологије. Енгелс је писао: ,... Велики интернационални центар феудалног система била је римокатоличка црква:.. Она је била најкрупнији феудалац..: Да би се могло ступити у борбу против свјетовног феудализма у свакој земљи и појединачно, требало је претходно разрушити ову његову централну освећену организацију“ (Развитак социјализма од утопије до науке). Е

Разбијањем феудално-црквених веза, појављује се проблем личности, проблем слободе човјека, његове индивидуалности, и свестраног развитка, његовог ослобођења од свих стега феудалних односа. Појављује се онај типични појам за ренесансног ЧОВЈека, појам свестрано развијеног, универзалног човјека, »пото ипгуегзаје«.

На бази оваквих схваћања, у оваквој ситуацији ниче и развија се посебни облик филозофије у епохи ренесанса, такозвана филозофија природе, у којој поред ускрсавања учења античких материјадиста (Епикура, Лукреција) долази до изражаја стварање филозофских концепција на бази нових научних открића и самосталног проучавања природе. Филозофија природе, којој припадају низ сјајних мислилаца: Никола Кузански „(1401—1464), Ђеронимо _— Кардано (1500—1576), _ Бернардино — Телезио (1508—1588), Ђордано Бруно (15481600), објашњавајући свијет у својој основи материјалистички, даје новим снагама — грађанској класи идеолошке оружје у њиховој борби против феудализма и цркве. Већина

филозофа, научника епохе Ренесанса_

долази у сукоб са црквом и старим свијетом, бивају подвргнути прогонима, затворима, мучењима и спаљивањима. Нарочито су жестоки прогони слободних мислилаца у земљама гдје је католичка реакција била јака, као у Италији, Шпанији, Баварској, Јужној Француској.

Највећи. филозоф италијанске филозофије природе епохе Ренесанса

био је Ђордано Бруно. Он је својим“

животом и радом остао до краја вјеран основним идејама које су потресале кршћанско-феудални свијет ње-

говог доба, остао је вјеран идејама.

Ренесансе. Рођен 1548 године у мје-

495

сту Ноли близу Напуља, у сиромашној средини, Ђордано Бруно је ступио у својој петнаестој години у доминикански самостан (доминиканци су тада били највернији поборници католичке цркве и најсвирепији инквизиторски суци, страх и трепет католичког свијета). Ту је Бруно поред дјела црквених отаца марљиво изу– чавао античку филозофију (нарочито Аристотела), сколастичаре и арапску филозофију. Већ тамо су га. почели сумњичити због јеретичких настројења. Када је постао свећеник још више чита и тражи одговоре на разна питања која су му се наметала. Нарочито се дубоко дојмило Бруну Коперниково дјело, у коме овај доказује да се земља окреће око сунца. Долази у све оштрији сукоб-с католичком црквом. Против њега се подиже оптужба за јерес, али он с презиром "збацује са себе свећенички хабит и бјежи из Италије. Отада (1575 године) он започиње своје дуго лутање по градовима и државама Европе. Свуда су га прогонили, уходили католички и протестантски жбири. Он неуморно ради, води јавне научне расправе у присуству познатих јавних радника тадашњег свијета и држи предавања на универзитетима по разним градовима Европе: Тулузи, Паризу, Оксфорду, Лондону, Марбургу, Витембергу, Прагу, Цириху итд. Његове побједе над противницима биле су сјајне, нарочито она'у Оксфорду против тада најчувенијег оксфордског професора Нундинијуса, којему, потпуно разоружаним аргументима Бруна, није остало ништа друго него да свога противника обасипа прегрштима псовки и грдњи. Свуда су учени људи, а поглавито студенти, с одушевљењем слушали његова предавања,

дивили се Његовој учености, али су.

га „учена аристокрација“ и феудалне власти тјерали са свеучилишта и из градова. Ба

У вријеме свог боравка у Енглеској, Бруно издаје своја "најзначајнија филозофска и друштвено-етичка дјела: »РеЏа саџва, рппстрро е ипо« — „О узроку, принципу и једном“, «ре! упбпко ипјегео е топф« »О бесконачности васиони и. свијетовима“, »Г.0 зрасско деПа Бена (попТапје« — „Изгнање тријумфујуће звијери“, »Сађаја 48! сауаПо Репахео

Моћ