Наша књижевност

496

соп | арошпеа деГачпо СШепсо« „Тајно учење пегаског коња уз прикључење истотаквог учења силенског магарца“, »Рес! егоја: Еигол« — 59) херојском ентузијазму итд.

Против Бруна подигла се сва реакционарна кршћанска Европа. На превару је био домамљен у Вененију. Не слутећи да се иза његовог тобожњег покровитеља крије инквизиторски шпијун, Бруно је примио позив мецене Моценига и вратио се 1592 године у своју домовину. Исте године био је ухапшен у Венецији, злостављан у затвору инквизиције, а · затим, фебруара 1593 године, спроведен у инквизициску тамницу у Рим. Католичким инквизиторима било је _по сваку цијену стало до тога да га присиле на одрицање свога тобоже богохулног, ђаволског учења и да призна свој гријех јавно пред католичком мајком црквом. Међутим, сви њихови покушаји да га најсвирепијим методима мучења присиле да се одрекне свог учења остали су без икаквог успјеха. На последњу пресуду великог инквизитора, генерала доминиканског реда — „Предати брата Ђордана у руке свјетовне власти, како би с њим поступила по могућности смирено и без проливања крви“ (што је значило спаљивање живог на ломачи) — Бруно је дао одговор достојан тако великог револуционарног борца и мислиоца: „Ви изричете своју пресуду с већим страхом него што је ја слушам.“

· На дан 17 фебруара 1600 године спаљен је на ломачи на Цвјетном тргу, Сатро де; Коп у Риму.

Оно што је карактеристично за Бруново дјело, то је да одише досљедном, непомирљивом борбом против људи старих схватања, нарочито оних који су нашли свеје топло гнијездо у крилу католичке цркве, против назадних и ненаучних средовјековних сколастичко-теолошких назора, против слијепог вјеровања црквеним ауторитетима, против духовне диктатуре цркве и њених свирепих инквизиторских генерала. Његово писање да „човјечји живот на земљи није ништа друго до ратно стање“, гдје „човјек мора да савлађује ниског беспосличара, да обуздава дрскост и спречава ударце“ само је последица чињенице да је за сло-

Књижевност

боду мисли и истину водио кроз читав живот рат без предаха против мрачних сила прошлости, против цркве и црквених отаца.

Исмијавање сколастичких трутова и умишљених незналица, лупежа и варалица нарочито је живо, сликовито извргао руглу у сатири „Пегаски коњ и силенски магарац“ у сонету „У похвалу магарца“ (шп тоде де! азто):

( света магарештино, свето незнање, Света будалаштино, побожна

оданости... Да ли су звијезде ипак земља, ватра или морег

Света магарештина о томе се не брине, Већ само склопљеним рукама и на кољенима стоји Очекујући од бога своју будућност.

Шибајући заједљиво друштвене паразите који су изгубили смисао и осјећање за правду и истину, он пише у дјелу „Изгнање тријумфујуће звијери“: „Божица правда, божица умјереност... божица слобода... 60жица истина... и многе друге 60ожице и богови прогнани су не само с неба, већ такођер и са земље, на њиховом мјесту и у сјајним палатама животаре дупини, козе, гаврани, змије и друге гнусобе, неморалности, хири, лакоумности“.

Бруно је био несаломљив У борби за истину. За њега „истина стоји изнад свих ствари... истина је биће које није инфериорно никаквој ствари... ништа не може бити прије истине“. Управо због тога је оштрица Брунових напада морала бити уперена нарочито против кршћанске цркве, религије, светих догми и тајни, вјеровања у божју промисао, вјеровања у Криста, кога упоређује с митолошким бићем кентауром, као на главну препреку за ослобођење људи од сујевјерја и заблуда, као главне сметње за слободан развој људске мисли. Он се обарао како на идеологију тако и на материјалну похлепу црквених мрачњака. Управо ова оштра Брунова критика начина живота „светих отаца“ и материјалних основа кршћанске цркве (он је такођер захтијевао да се самостан-

ска имања раздијеле), још више је