Наша књижевност

Белешке

појачавала _ гњев — инквизиторских џелата.

Ту своју вјеру у истину и у њену коначну побједу, изразио је у једном свом сонету:

-..Слијепа заблуда, шкрто вријеме, зла срећа, потајна завист, подла срџба, злочеста ревност, окрутно срце, злобан ум, чудна смјелост.

Не ће бити у стању да ми замраче небо,

не ће моћи да ми ставе копрену пред очи,

не ће никада угасити сјај мог лијепог ; сунца.

У буржоаским уџбеницима хисторије филозофије Бруно се обично приказује само као неки романтичарски пјесник, занешењак који мислн више срцем и маштом него мозгоМ, или се у први план истичу идеалистички и метафизички елементи у његовој филозофији, а потпуно се занемарују материјалистичке мисли, подијењује се његова друштвена улога и његов значај у борби назора против феудално-кршћанских схваћања. Да би се филозофија Бруна моГла исправно схватити неопходно је потребно узети у обзир друштвеноекономску, политичку ситуацију као и идеологију његове епохе, ступање развитка производних снага, борбу феудалне аристокрације и рађајуће се буржоазије, достигнути ступањ У процесу започетог одвајања филозофије од религије и диференцирања појединих наука од филозофије као и већ постигнута открића из појединих научних области, жилавост старих традиција и мучно пробијање нових идеја кроз њихову наслагу.

Бруно је у суштини филозофматеријалиста, чији материјализам поприма пантеистички облик. Да је пантеизам Бруна само форма иза које се скрива његов материјализам може се закључити по томе како он рјешава основна филозофска питања: шта је свијет у својој бити, да ли је примарна материја или дух. За Бруна је свијет у својој бити материјалан; свијет је материја, природа,

497

бескрајни свемир са безбројно много свјетова. Из материје произилази све, из ње се све рађа, она је извор свега. Свијет је јединствен и бесконачан, нестворив и неуништив. Само се поједини дијелови јединствене материје могу мијењати, али она сама не може никада пропасти. Ако пропада један облик из њега се рађа други, из другог трећи и тако редом.

Ове мисли развија Бруно у низу својих дијалога и на разним мјестима свог главног дјела „О узроку, принципу и једном“. Он пише: ,... Дефинишући материју треба радије рећи да је она ствар из које произилазе све природне врсте... Мијењајући се у бескрајност и ређајући форме једну за другом увијек је материја једна те иста... Зар не видите да оно што је било сјеме постаје стабљика, а од оног што је била стабљика постаје клас, из класа постаје хљеб, из хљеба сок, из сока крв, из овог сјеме, из сјемена зачетак, из њега човјек, из човјека леш, из овог земља, из ње камен или која друга ствар итд.... Видимо да сви природни облици престају у материји и поново се рађају у материји; због тога стварно ниједна ствар не може бити стална, постојана, вјечита и достојна да има егзистенцију принципа, осим материје ...Оно што остаје видљиво то је природа и њена реалност“. Бруно материју посматра као живу супстанцију, био то њен сићушни, елементарни дјелић —- монада, била то природа у цјелини која се поклапа с божанством. Читава је природа одуховљена, прожета „космичком душом“ — богом. Ово божанство није неко биће каквим га претставља рељигија, већ је један чисто духовни принцип који прожима читав свемир. Тај духовни принцип не постоји по Бруну као личност која стоји над свемиром, нити постоји прије материјалног принципа већ одувијек са њим, раствара се у природи, деиндивидуализира се. Сама природа је пак бог у стварима. Потцртавајући ову разлику између свог пантеистичког схваћања божанског принципа и теолошког, Бруно сматра да божанство не треба тражити изван природе, „изван бесконачног свијета и бесконачних ствари, већ

ИМ Ур и ИЕ у 45 = 4 0