Наша књижевност

498 '

унутар њега и у њима“, јер „чини ми се да је баш у томе разлика између вјерног теолога и правог филозофа“. Само у том случају када би по Бруновом схваћању бог био изван свијета и кад би стварао свијет, природу из ништа, када би својом вољом управљао и давао законе свемиру независно од законитости природе, материје, могло би се говорити о Бруновом идеализму.

Према томе Брунов хилозоизам (схватање по коме је сва материја жива), пантеизам не можемо третирати у идеалистичком смислу, већ једино као недосљедни материјализам. Даљи развитак Бруновог пантеистичког "материјализма води Спинози, код кога је дошла до пуног филозофског изражаја Брунова мисао: „..-- Дух се налази у свим стварима и нема ни најмањег тјелашца које не садржи у себи барем толику количину која га чини живим..: ако хоћете дакле да постоји двојака супстанција, једна духовна, друга тјелесна, оне се у крајњој линији своде на једно биће и један коријен“.

Основни разлог извјесне недосљедности у Бруновом материјализму налази се у чињеници што још није био у његово доба достигнут довољно висок ступањ развитка нових друштвених снага и природних наука, који би био солидан темељ конзеквентном материјализму. С дру-

ге стране, огроман утјецај и моћ.

традиција, уплив религиозно-сколастичког схваћања свијета, старих илеолошких наслага, све то није могла материјалистичка мисао пробити одједампут и изаћи из тога у виду чистог и досљедног материјализма, изградити одједампут један целовит материјалистички _ филозофски __систем. Тек када су ојачале нове друштвене снаге а природне науке се обогатиле многобројним открићима које носе у себи потврду материјалистичке мисли, тек тада могао је материјализам пробити потпуно теолошку љуску, ослободити се религиозних назора и идеалистичких елемената и поставити досљедно, целовито материјалистичко тумачење свијета. :

Тај процес пробијања религиозне наслаге ишао је врло споро. Прво, материјализам иступа врло стидљи-

Књижевност

во, неизражено, скоро би се рекло некако бојажљиво, у сколастици преко номинализма, затим у ренесансу греко пантеизма, да би преко Бекона (код кога још остају остаци пантеистичких форми, иако у слабијем степену него у Бруна), Хопса,

Спинозе, код француских материја-

листа пробио сасвим и гадње идеалисличко-религиозне –прте и тиме припремио пут за стварање дипалектичког материјализма.

Брунов материјализам и антитеологизам налази своју сјајну потврду у његовим концепцијама о космосу, о вјечитом гибању небеских тијела. У свом учењу о свемиру Бруно полази од основних поставки Епикура и Лукреција о бесконачности свјетова и Коперниковог хелиоцентричног система. Ове његове концепције су потпуно - супротне _ средовјековном теолошком назору према коме је свијет ограничен у простору и времену, према коме је бог створио сва небеска тијела и ставио их у првотно гибање, према коме постоји почетак и крај свијета.

Признање постојања небеских тијела, бесконачног броја свемирских свјетова као материјалних тијела од једне исте супстанције као и наша земља, која је уствари мали дио свемира, ширење тог учења и упорна борба за побједу таквих схваћања од велике је важности како за правилну оцјену опће филозофског и научног профила самог Бруна, тако и у исходишту борбе двају погледа на свијет која су се хватала у коштац у Бруново доба.

Ако су небеска тијела: сунце, звијезде, планети итд. материјална тијела као и наша земља, ако постоји безброј такових тијела, безброј свјетова у свемирској бесконачности (што значи да је материја бесконачна у простору И времену, да је она од искона и не уништива), онда се тиме управо разбија она супротност између „савршеног“ неба (гдје пребивају бог, ројеви светаца вишег и. нижег ранга, анђели, душе умрлих божјих створења на земљи итд.) које је духовне природе и „несавршене, грјешне“ земље, која је материјалне природе. Читава васиона је јединствена, она

.

а + + " : %