Наша књижевност

Обзнана 411

За то вријеме Плавшић је мрк, шутећи, извукао из њедара. велики бијели плакат који је раширио преко писаћег стола. Окренуо се још једаред са неповјерењем према вратима. Пошто ме је погледао пун некакве тајанствености, упро је шутке прст на велика крупна слова још влажна од штампања: „Обзнана“ — прочитали смо тихо у један глас. 5

Плавшићева тајанственост, закопчаност и озбиљност прешла је брзо и на мене.

У „Обзнани“ је писало да су власти ушле у траг завјери комуниста који су се спремали да насилно оборе власт. Због тога су министри донијели одлуку да забране сваку комунистичку пропаганду, обуставе рад комунистичких организација, затворе сва њихова састајалишта, забране њихове новине и све друге списе који хвале револуцију. |

Када сам све то прочитао, уплашио сам се мало, али сам се одмах насмијао храбрећи себе и Плавшића да то све није ништа, да ту „Обзнану“ треба бацити у Вуку или у ватру, па сам се кобојаги нешто важно замислио. Плавшић ми је брзо испричао како је одштампана „Обзнана“. Док је он ложио пећ у канцеларији газде штампарије, дошао је срески начелник и донио текст Обзнане, тражећи да се она одмах одштампа у хиљаду примјерака. При томе је срески начелник говорио:

— Горим од нестрпљења. Дошло је моје вријеме. Сутра ћу разорити Раднички дом. До темеља ћу срушити црвени бастион. Изболе су ми очи оних пет црвених застава што означују пет континената, ко да је Вуковар центар светске револуције...

Газда штампарије дао је среском начелнику ракије; овај је говорио шкргучући зубима и преврчући очи: „Похапсићу сву ту комунистичку банду, а вођу Супанца објесићу тамо гдје сад висе те проклете заставе...“

Од „Радничке страже“, органа мјесног комитета КПЈ. и Мјесног синдикалног вијећа Вуковар, срески је начелник претио да ће направити ломачу, а уреднику „Радничке страже“ да ће пребити ногу и трио ребра. Уреднику партиско-синдикалног сатиричког листа „Трња“ коме се никако није могао сјетити имена, ако га буде уловио, свезаће пакет „Трња“ на врат па ће га бацити у Вуку штукама за вечеру. Уопће срески је страшно галамио и стално шаком претио.

— Показаћу ја њима! У ланце ћу их све!

— Смрвићу их, ко бубе згазити!

То ми је све Плавшић испричао. Обојица смо се замислили. Ја сам мислио: "

— Што ће бити сада2 Дакле, затвориће нам наш Дом. Сигурно ће затворити и синдикални биоскоп у којем смо ми шегрти, чланови синдиката, имали сваке недеље право да гледамо бесплатно једну претставу. Забраниће нам наше синдикате. Објесиће Супанца, нашег вођу и учитеља...

у ак кан