Наша књижевност

МУ ПРАВА У | МЕЈЕУ

536 Књижевност

Врисак се опет понови, још мучнији и неиздржљивији и некако, у исти мах, као да га је допунио, надовезао се на њега болни, и језиви вапај, који је, сад, још више личио да долази испод земље:

— Воде-е-е! Воде-е-е!

Однекуд из круга затвора чуо се мушки смех праћен нејасним туђинским речима. ЈЉуди су стисли песнице, помакли се малко на својим местима и многи оборили главе: у њима је буктала мржња и нарастала жеља за осветом.

Марко Мандић тресну руком и скочи на ноге. Његово мршаво лице било је бледо и подрхтавало, али је из њега избијала одлучност и решеност на све. Он пође и стаде код прозора. Месец је на њега бацао свој густи златан сноп и чинио га још блеђим и још више измученим. Млади човек је дисао често и узбуђено, кршио своје дуге и танке прсте и гледао у сјајну већ упола несталу куглу. Очи су му биле пуне суза. Чинило му се да је месец право над Језером и да је некако миран и диван, пријатељскији и лепши него икад. Неколико тренутака узбуђење га је гушило и мучило, а онда самог себе савлада, смири се колико-толико и сети се: како тај месец осветљава та брда тамо у којима има још слободе и где проклети туђинац неће и не може доћи. У њему је срце заиграло: да му је тамо, само да је тамо, да га нису ухватили када се пребацивао, зна он већ шта би била његова дужност. ЈБуди су позади њега нешто полугласно разговарали, а он је, занет мислима и осећањима, стојао дуго мењајући овда-онда израз лица према свом унутрашњем расположењу. Али одједанпут се тргну из тог сањарења, јер су фашисти негде изненада, у групи, у један мах, заграјали и смејали се, а онда сложили и слили гласове у мрску и одвратну мелодију. Мандић се помаче у десну страну прозора и угледа како уз високи камени зид, који постојано чува и осигурава стару кућу злогласног Јуса Мучина, на неком великом сандуку, седе и црне се четири војника, држе пушке и млатарају ногама. Фашисти су били укочени и певали су:

Сломтехха, опомтегга, Ргттатега а: ђеЏегга. :.

Те речи су за Мандића биле страшне, просто је побеснео у својој души, стискао је песнице, стискао зубе и обрве. Он их је толико пута досад чуо, али оне никада нису изазвале тако силно осећање мржње и довеле га до тога да би викао, псовао и својим рукама, кад би могао, извалио те шипке, а онда појурио, тамо на та црна и страшна људска чудовишта.

— Пјевају своју људождерску пјесму! — рече Мандић окрећући се смирено људима. — Оно је против слободе! Оно је против нас!

Људима се чинило да се он некако смеши док изговара те речи, али, уствари, њему су бол и грч покретали сасушене и бледе усне.