Наша књижевност

ДР ИРЦ УНИРНИ

Кућа Јуса Мучина 550

Затвореници су слушали и ћутали, а када се песма заврши, са смехом и грајом, Јован Станковић отпљуну гласно као да му се нешто страшно згадило.

— Оно је против слободе и против нас, — опет понови Мандић. — Имаш право, Јоване, што си то учинио. Ти би учинио и друго, кад би могао, ја знам. Тако, тако, не треба клонути... Не треба воћас ни спавати... сутра ћемо! — баци он свој поглед према људима који су мало пре негодовали, као да је хтео тиме да их пријатељски укори због њихове малодушности.

Онда је опет погледао на месец и опет се сетио слободних брда. „Како је велика и дивна слобода, ништа што је човек створио, није једнако с њом!“ рекао је у себи, а затим пошао и сео на своје место мислећи непрестано о том. Он слободу није осећао тако снажно и целим својим бићем пре док није дошао рат и ропство и док се није нашао у затвору, а сад, сада је, чини му се, види, сада га она зове, прожима до дна душе, али, узалуд, страшно је она далеко и од њега и од тих људи, и многи — међу њима он први — неће је никад више видети и доживети. Идући за тим мислима, њему се касније учини да види целу Подгорицу, град који је тако много волео. Он је волео њене широке видике, њене реке у раном пролећу, дивну и широку Улицу слободе, која пресеца град на два дела, њене сиромашне и оштроумне цикотиће, чије су босе ноге и мршаве испуцале руке биле сведок срамоте свих претседника и управа града. Понекад, пре рата, у својој наивној уобразиљи, он је гледао у некој далекој будућности, дивну и проширену варош, у

којој има више људске правде и безбедних станова по пећинама.

А сад, ето, Подгорица је у мраку, у ропству, на њу се раширило дрно фашистичко знамење: страх, тиранија, неправда, прогони, убијања и мучења. Када се устанак завршио и борба предахнула, када су свуд до Санџака и Херцеговине домови и села били у пожару, а врисак жена и јаук деце дизао се до неба, и кад је ветар преко Дукље, Мораче и Ћемовска, и преко дивног и великог Језера, проносио маглу и гар блиских и далеких пожара тамо некуд према Албанији, онда је Подгорица била као врата кроз која је пролазило

безбројно робље и ишло, једним путем, у смрт, а другим, у разна

мучења и логоре. Са свих страна, из свих градова и племена, од свуда, довођени су старци, снажни и здрави људи, деца, мајке, девојке, ухваћени силом оружја или домамљени и преварени слатким лажним обећањима. Ту су они били у затворима, мучени, понижавани, убијани, а преостали део одвођен на Цетиње на војни преки фашистички суд и стрељање, или, у ланцима, у Албанију у концентрационе логоре. Ето, колико је јада и бола тај дивни град доживео и доживљава сваки дан, па и сад испуњава ову несносну летњу ноћ јауцима и уздасима затвореника... Али нека — мислио је он слобода ће ипак једног дана гранути и две реке као две сестре запеваће ситним жуборењем пролећњу песму и песму победе. |