Наша књижевност

538 Књижевност

— Аква, сињоре! Аква, сињоре! Аква! Аква! — очајне речи долетеше и као црни отровни мач пресекоше његове мисли.

Марко Мандић исправи главу, задрхта, стисну зубе и очи му се раширише.

— Полудио! Полудио! — рече он дубоким, тихим и силно узбудљивим гласом, као да говори самом себи, а онда продужи да виче раздражено, да маше рукама и прети: — Убице! Ниткови!

Убице!

Изненађени, људи погледаше у њега и помислише да је он, · Марко Мандић, полудео. Једни су се подигли на колена да га виде, а други устали и пришли му ближе. Свако је био узбуђен и говорио нешто. Од граје и ларме није се чуло када су унутра провалили фашисти: један је држао уздигнуту бомбу и псовао, други су ударали кундацима, пребијали изгладнеле и полумртве затворенике, сенке људи, а на вратима је стојао некакав дугајлија, кривог и прћастог носа, раширених ногу и наперене пуне машинке.

— Рибели! Рибели! Порка мизерија! А-а!

Људи су падали под ударцима, јаукали, прибијали се и гомилали уз црне зидове, неки су ћутали као камен и трпели, гледајући мучитеља са мржњом и изазивачки.

—_ Убице! Убице! — викну снажним и здравим гласом Мандић.

Фашисти су навалили на њега, оборили га, ударали кундацима, ногама, песницама и псовали. Његов глас се и даље чуо кроз дивљачку грају војника:

— Убице, удрите, удрите! Убијте!

После су му везали руке ланцем и оставили га претучена и измрцварена да лежи на бетону, а онда су погледали на преплашене људе, који су се збили у ћошкове и уза зидове, пљунули и припретили. Мандић је био крвав по лицу и на уснама му се пенила крвава пљувачка. Ћутао је, дисао тешко, заморно. На средини је било чисто. На том слободном простору били су разјарени војници у групи, режали и потемевали се људима; уздигнута рука с бомбом и наперена машинка још су стојали.

—- Аква, сињоре! Аква, сињоре! А-а-а! А-а-а! Аква! Аква! Лак-ва! Е

Марко Мандић подигну се мало на руке, накриви главу да чује вапај, а онда затвори они и затресе се као у грозници. Нечији заповеднички глас закрешта напољу и фашисти брзо затворише врата и појурише. Један очајан и дуг крик жене однекуд је прорезао ноћ, а у другим одељењима чуло се јечање нејасних и изнемоглих гласова, нарочито у волту, тамо као да је нешто кркљало и давило се. Људи су стојали још прибијени уза зид и гледали плашљиво н унезверено.

— Аква! Аква! Аква! А-а-а!

Мандић се исправи на колена, а затим устаде као да ће некуд да пође, али се заклати и опет се спусти.