Наша књижевност

А УНИ И Ба 542 Књижевност

ратној опреми. На неколико корака далеко, баш кад се отворио круг наоружаних фашиста да их пусти да прођу, робијаш застаде, дигну руке, тресну ланцима и промукло, без снаге, завапи:

— Аква! Аква! Аква, сињоре!

Мноштво погледа је у њега уперено испред излаза, и отуда из затвора људи су га посматрали кроз прозоре, осећајући како се јеже и стресају од тог удеса. Тај страшни, језиви глас био је онај који већ три ноћи и три дана вапи из дубине Јусоваче. Месечина је помало бледела, али је још добро сијала и несрећни младић се видео лепо. Изгледао је страшно измучен: блед, непојмљиво мршав, косе рашчупане и на неким местима слепљене у крви, очи лудачке и побегле дубоко, прсти крвави и скоро сви без ноктију. Спроводници га протресоше, опсоваше и привукоше гомили затво реника. — Марко Мандић се тргну, протиска раменима између људи и онако свезаних руку приви се уз њега, грлио га и љубио по самртнички мршавом и бледом лицу, по раменима, по врату.

— Бошко, брате мој! Још мало! Тренутак један! Држи се! говорио је нежно и узбуђено, а онда се измакао корак, окренуо наоружаним фашистима и викнуо свом снагом: — Убице! Убице! дигао руке и претећи затресао ланцима.

Два снажна удара кундака срушише га на земљу.

— Аква! Аква! Аква! — викао је лудак и пружао некуд свезане руке као да је хтео да прихвати неки суд с водом.

Једна је жена тихо плакала.

Мало после, иза града, тамо далеко од затвора, негде у пољу, чула се песма, речи су једва допирале до старе куће Јуса Мучина и тешко се разумевале.

Ми стојимо постојано као клисурине, Проклет био издајица своје домовине.

Било је много, много гласова, али песма се све више удаљавала и губила, док није лагано, тихо ишчезла.

После се чуло неколико митраљеских рафала.

— Ха-ха-ха, фућиле, фућиле! О-јо, рибело! — смејали су сен викали фашисти на својим стражарским местима.

Стара кућа Јуса Мучина ћутала је као гроб, петлови су певали у староме граду, а иза источних високих планина зора је почињала да руди и млаза преко пространог и чистог неба ка црмничком горју и врховима Ловћена.

Душан ЂУРОВИЋ