Наша књижевност

ПЈЕСМА МРТВОГА ПЈЕСНИКА

Мој пријатељу, мене више нема.

Ал нисам само земља, само трава. Јер књига та, што држиш је у руци Само је дио мене, који спава.

И тко је чита — у живот ме буди. Пробуди ме, и бит ћу твоја јава.

Ја немам више прољећа и љета, Јесени својих немам нити зима. Сироти мртвац ја сам, који у се Ништа од свијета не може да прима. И што од свијетлог оста ми живота, У загрљају остало је рима.

Пред смрћу ја се скрих (колико могох) У стихове. У жару сам их ково.

Ал затвориш ли за њих своје срце, Они су само сјен и мртво слово. Отвори га, и ја ћу у те пријећи

Ко бујна ријека у корито ново.

Још два три часа хтио бих да живим У грудима ти. Све своје љепоте

Ја ћу ти дати. Све мисли, све снове, Све што ми вријеме немилосно оте, Све заносе, све љубави, све наде, Све успомене — о мртви животе!

Поврати ме у моје старе дане! Ја хоћу свијетла! Сунца, које злати Све чег се такне. Ја топлине хоћу

'И обзорја, мој друже непознати.

И заноса! И звијезда, којих нема У мојој ноћи. Њих ми, драги, врати.

ПР ВР у у